Svedok jednog sna

Svedok jednog sna

Koračala sam lagano. Tiho sam se spuštala niz najdužu ulicu u velikom gradu. Asfalt sam jedva dodirivala, a subjektivni osećaj je kao da sam lebdela. Samo oni koji su izvodili performanse na ledu znaju kakav je to osećaj. Noge su same odredile ritam kretanja, a ja sam se u potpunosti predala.

Gledala sam oko sebe. Istraživala sam pogledom u nadi da ću ugledati nekog poznatog, neko lice koje će mi se obratiti. Bilo je mnogo ljudi. Mimoilazili smo se bez govora. Željna sam reči. Potreban mi je razgovor i malo nežnosti.

Drvoredi u ovoj ulici bili su dugački, a krošnje su podsećale da je vreme za “buđenje”. Zgrade su se činile kao rezultat ratova i teških ožiljaka ovog grada, ali bilo je i onih urbanih, “staklenih” grdosija koje su neplanski posađene u jednoj ulici. Kao što rekoh, dugačka je i verujem da može svašta da “istrpi”.

U mimohodu prolazili su muškarci, žene, deca, starci, prosjaci, lutalice, ljubimci s pedigreom, pesnici, TV lica i drugi. Bilo ih je mnogo, ne mogu ih ni nabrojati. Zapamtila sam ih po različitosti u dodirivanju tla, tj. hodu. Muškarci i žene koji su nekuda žurili izgledalo je kao da se trkaju. Nije mi bilo jasno gde je niski start, pa da im se pridružim. Sudarali su se kao na železničkoj stanici. Polako, narode, biće posla za sve!

Suprotno njima, penzioneri su “razvlačili” svoje korake, lenjo su hodali s novinama pod miškom ili šahom u desnoj ruci. Zašto baš u desnoj, ne bih znala da objasnim. Bake su spretno jedna drugu držale pod ruku, usput govoreći o životu ili o ručku koji su tog dana pristavile. “Ja sam pristavila, a ona neka ga završi”, rekla je sedokosa bakica svojoj, takođe sedoj prijateljici (pretpostavimo da je “ona” – njena snajka).

Deca su razdragano skakutala pored roditelja, u nadi da će dobiti neki sladoled ili omiljeni kolač, a roditelji su opušteno razgovarali sa prijateljima o tome gde će i kada na letovanje.

Mladi parovi sedeli su na klupama obližnjeg parka. Svi smo nekada bili mladi i znamo kako je to ljubiti se na nekoj od gradskih klupa. Zato prolaznici nisu obraćali mnogo pažnje na njih. Slobodne, lepe devojke glasno su se smejale, a kada su ugledale zgodnog, plavokosog momka okrenule su se u nadi da će “uhvatiti” njegov pogled.

Ups, stigoh do kraja ulice.

Čula sam neko dozivanje, ali nisam mogla da reagujem.

U glavi kao da je bilo stotine bubnjeva i jak pritisak. Čujem, ali nema povratne informacije.

Stojim u dnu najduže ulice. Pusto je i svetlo. Imam utisak kao da je upaljeno hiljade svetiljki koje je obasjavaju. Pokušavam da saznam zašto sam sama i… nema odgovora. Nema nikoga. Gde li su nestali svi oni ljudi? Zašto niko ne žuri i ne ljubi se?

Devojka1 Svedok jednog sna

Stojim, a svetlost me doziva…

Osećam bol na licu i čujem ponovo dozivanje u pozadini. Kao u lošem snu kada lebdiš, nikako da padneš, a neizmerno želiš – jer je to rešenje tvojih problema.

Polako otvaram oči i čujem sopstvene otkucaje srca. Gospođa u belom mi se nadvila nad glavom, snažno me udarajući po obrazima. Još ne govorim. Čula sam kako doziva doktora. Po njenim pokretima zaključila sam da sam živa. “Zašto ne bih bila? Malopre sam šetala najlepšom ulicom u gradu i divno sam se provela”, pomislila sam. Nemo sam ih posmatrala, dok su vitlali nekakvim instrumentima iznad moje glave i tela.

“Da li me čujete?”, pitao je gospodin u belom mantilu.

Klimnula sam.

“Recite, da li znate gde se nalazite?”

Znala sam da je ovo na čemu ležim krevet, da je on doktor i da me je probudio iz najlepšeg sna. To mu neću oprostiti.

“Doživeli ste kliničku smrt. Usled normalne cirkulacije krvi došlo je do srčanog zastoja. Ne brinite, sada ste budni i dobro ste. Sestra će vam pomoći oko svega i sve vam objasniti, a sada morate da odmarate.”

Klimnula sam.

Moje reakcije bile su iznenađujuće. Srce je umereno lupalo. U sebi sam govorila azbuku i kada sam došla do Š, shvatila sam da sam dobro. Moje srce me je izdalo, ali samo na trenutak. Ne verujem da je ovaj svet spreman da ostane bez mene kao člana planete. Nisam srčani bolesnik, ali ovo je bila mala životna opomena. Iznova sam osluškivala svoje srce. Otkucaji su bili ujednačeni i podsetili me da moram još dugo da budem “budna”.

“Usnila sam najlepši san. Videla sam drage ljude, vesele i nasmejane. Hodala sam najdivnijom ulicom i bila obasjana neverovatnom svetlošću. Tek kada sam došla do samog dna ulice shvatila sam da je to kraj. Kraj samo jednog sna.” Ovom rečenicom završila sam jednu od svojih brojnih knjiga. Kada shvatite da ste bili na korak od kraja i da vam je ruke “milovala” jaka svetlost iz čijih ruku ste se istrgli, osećate potrebu da “slabosti svog srca” podelite sa drugima.

Izvor fotografija: tumblr.com


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”