Veži oči i ne koči

Veži oči i ne koči

Lagano, gotovo šapatom govorim ti dve reči. Gledaš me u oči, kao da shvataš značenje istih, a nikada nećeš moći. Osećam kako uzimaš moju šaku i prinosiš je svojim usnama. Ne puštaš me.

Posmatram te. U sebi nosiš izgubljene snove i nade devojaka. Tvoje oči su dva upitnika zelene boje. I tako dok ležiš pored mene, držeći moju šaku kao neko dete igračku, zatvaram oči i vraćam u glavi film.

“Hoćeš da pobegneš sa mnom na pusto ostrvo?”

“Hoću, ali šta ćemo ako nas vrate sa granice?”

“Doživljaj više!”

“Ti… si nenormalan…” jedva izgovoreno od smeha…

“Fak ju lepi, fak juuu!”, iznova smeh i jak zagrljaj.

Slikaa 1 Veži oči i ne koči

"Hoćeš da pobegneš sa mnom na pusto ostrvo?"

Otvaram oči i gledam te. Ima nešto što me tebi privlači kao magnet. I gde god da se okrenem, tu si… Svi su mislili da bolje znaju šta je ljubav, šta su emocije, predviđali su mnogo rastanaka i još više nevolja. A znate li da ono čega se plašite, da vam se to uglavnom i dogodi?

Zato se nikada rastanka sa tobom nisam plašila. Znala sam da i kad odeš, da ćeš jednom da se vratiš. Možda ćeš tada biti stranac u telu koje sam nekada poznavala, ljubila i grlila dušom. Smejaćeš mi se očima barem na minut i po,sigurna sam…

“Što me gledaš? Misliš da ćeš tako lako da me se rešiš?”, rekao si šeretski.

“Mislim da hoću i to uskoro. Na nekom pustom ostrvu…”

“Kad bi znala koliko sam zaljubljen u tebe, bežala bi od mene verovatno.”

“Verovatno. Dobro je što ne znam…”

slika229 Veži oči i ne koči

Znala sam da i kad odeš, da ćeš jednom da se vratiš

Vidim da si zamišljen, igraš mi se s kosom. Osećam ti miris. Sa svakim udahom kao da mi se uvlačiš pod kožu. Pamtim ti izraze lica, poglede, sve mi se neopozivo urezuje u sećanje. Onda kada sam sama, sklopim oči i jasno te vidim, gotovo osetim. I tako najlakše i najslađe zaspim. Sa onim blentavim osmehom zaljubljene osobe.

“Neostajaćeš mi”, rekao si.

Ćutala sam, jer da sam krenula nešto da kažem, verovatno bih jedino uspela da zadržim dah i ugrizem se za usne u nadi da ću sprečiti ono što mi se ne da… Neke tamo bezvezne kapi slane vode. A ne daješ mi se ni ti.

“Ozbiljno si neozbiljan.”

“Jesam.”

“Dve reči…”

“Pusto ostrvo, ti i ja? Usvoji me lepi!”, rekao si, naglo ustao i skočio na mene. Zagrlio si me toliko jako da si mi zaustavio dah.

“Idemo, večeras, odmah, sada!”, sklopila sam oči i mazila te.

“Veži oči…”, kazao si kroz setni osmejak.

“I ne koči…”, rekla sam sa suzama u očima.

Jutro je dočekao u mom zagrljaju, srećan. Sledeći dan otišao je tamo negde u novi život. Kroz crveno. Izgovorila sam dve reči koje neće čuti ponovo, spakovala kofere i kao po sudbini otišla na drugi kraj sveta.


Marina Marinković  je previše puta menjala svoj potpis. Stoga, zaključuje da voli promene u životu, muziku i pisanje. Na fakultetu je otkrila je da ima zlu polusestru, koju (za sada) mnogo voli. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste, to se nikad ne menja.