12. June 2011.

Vi, on i ona: Bermudski trougao života

Sve je počelo na sasvim normalan način, ćaskanjem uz prvu jutarnju kafu posle jedne sasvim neprospavane noći. Bio je to jedan od onih retkih momenata koje rado pamtim i kojem se preko cele godine nadam kao žedan vodi u pustinji. Ne, verujte mi, ne preterujem. Za osobu koja živi već više od decenije van Srbije, susreti sa starim, školskim drugaricama su više nego pravo blago, od onih koji se čuvaju i brane srcem. A kad nekog viđate jednom godišnje, lista stvari o kojima treba detaljno porazgovarati je zaista duga. Tako smo i započele priču o njemu, mom tadašnjem dečku, Žabaru.

Za Italijane važi ono nepisano pravilo, kako su veliki ljubavnici, romantični, nežni, krasni i bajni, pa se tako i moja draga prijateljica iz gimnazijskih dana strogo pridržavala istog. Istina, nije puno grešila u opisu mog bivšeg dragog, za koga su kao po nekakvom default-u svi naši zajednički prijatelji, a i oni koji su Žabara  poznavali samo sa fotografija, imali samo reči hvale. Imao je baš sve one epitete kojima su se divile moje prijateljice, pravo mamino zlato koje bi svaka gospođa poželela za dečka svoje ćerke jedinice, uključujući i moju gospođu mamu. Da ne grešim dušu, Žabar je bio baš  i po mom ukusu: lep, zgodan, pametan, jer da nije bilo svega toga možda se uopšte i ne bih zaljubila u njega. Naravno, da poskoči moje srculence bile su presudne i zvezde, morska atmosfera koja nas je zbližila, kao i romantika na koju kao da je bio pretplaćen moj bivši dragi. Sve u svemu, jedna savršena veza, reći ćete vi, a i moja drugarica, u koju sam upala doduše iz dosade i stresa pre junskog ispitnog roka, no… Nisam se žalila. Bar na početku.

Svaki početak ima upravo te pozitivne elemente moje priče, pa je tako i naša veza krenula stazom ljubavi i razumevanja. Naši zajednički prijatelji nisu prestajali da mi podvlače kako je Žabar idealan dečko za mene, kako je bio red da se skrasim, i nisu mogli da zamisle mene bez njega, i obrnuto. Svuda smo išli u paketu. On i ja, ja i on, idealna dvojka. Ne mogu da kažem da nisam bila srećna, ili nezadovoljna, naprotiv. Samo što su, u međuvremenu, počele da mi  užasno smetaju neke stvari. Kao tipični  Strelac volela sam svoju slobodu, volim je i danas, a moj dragi Žabar nije mogao da to razume. Odjednom je počeo da se menja a od krasnog, bajnog i savršenog dečka koji mi je donosio doručak u krevet (reći ćete da sam razmažena, možda i jesam, ali to su detalji koji su mi i te kako imponovali),  nastala je užasno ljubomorna dosada kojoj su smetali svi ljudi koji su me okruživali. Niko mu nije valjao, pa čak ni moji prijatelji iz Srbije koje čak nije ni poznavao, isti oni prijatelji, gle ironije , koji su baš navijali za njega.  Za nas.

“Preteruješ!” – rekla je moja draga školska drugarica kada sam, nakon svih silnih pohvala krenula da kudim mog  Žabara. “Malo je ljubomoran, pa šta? K’o da Balkanci to nisu. Još su gori”, konstatovala je ona sa ubeđenjem. Odmahnula sam glavu i nastavila priču o svojoj ,takozvano, boljoj polovini. Napad je najbolja odbrana, bila i ostala, i jedva sam dočekala da joj nabijem na nos srž čitavog problema.  “To nije sve. Tu je i ona. Osećam se kao da se nalazim u Bermudskom trouglu”, prozborih kroz zube. Bila je to savršena definicija onog što se događalo. Moj takozvani savršeni ljubavni život, u očima drugih ali i u Žabarovim takođe, je izgledao upravo tako. Kao savršena geometrijska figura. Trougao.

“Joj, pa što ne kažeš da te vara! Đubre žabarsko, joj da mogu samo da ga se dočepam! Čik da dođe u Srbiju ako sme!” Moja mila i draga, uvek smirena, drugarica je bila spremna da objavi rat mojoj takozvanoj ljubavi. Tada sam bar verovala da je ljubav. Odmahnula sam glavom. Nije me varao, tehnički gledano bar, ali to nije značilo da imponentna ženska figura nije stajala između nas. Naprotiv. Ona je konstantno bila tu. Njoj je verovao više nego meni, toj matoroj babetini koja me čak nije ni poznavala a već je znala sve o meni, a da se nikad nismo srele.

“Simone te vara sa matorom babom? Pa taj stvarno nije pri sebi. I ti to trpiš? A, ne, ne možeš. Uostalom, zašto ti njega ne bi prevarila i vratila mu milo za drago? Našao je tamo neku matorku. Pa šta je video u njoj?” Mlela je kao mlin usred leta moja draga prijateljica, ne shvativši  poentu moje priče. Simone, to je bilo ime mog dragog, romantičnog i savršenog  Žabara, koji se vrlo brzo od princa pretvorio u žabu, zapravo ponašao se sasvim normalno i nije me varao. Ne. Simone je bio bolestan od vrlo prostranjenog virusa tipičnog za Italijane. Moja takozvana bolja polovina bio je klasični mammone. I ja sam mamina, a tatina ponajviše, maza ali imam svoje lično ja. Svoj integritet. Simone je imao mamu, a mama njega. Ja kao da nisam postojala. Ja sam bila u savršenoj vezi sa njim, i on je bio u savršenoj vezi…  sa mamom.

Nađite mi tu devojku koja će trpeti svog dragog, i njegovu mamu, u paketu. U pojedinim momentima naše takozvane savršene veze, po njemu, imala sam osećaj kao da smo u braku. Svekrva, iako je živela u Rimu, bila je uvek prisutna. Svaki put kad bi zazvonio telefon, a on sa strahopoštovanjem izgovorio ono “Da, mama”, znala sam koliko je sati. Bilo je kasno, ili možda rano. Ili čak na vreme. Bez imalo griže savesti stavila sam tačku na i, pokupila svoje stvari, i napustila Bermudski trougao. Plakao je, žalio se svima koji su nas znali, ali sve je bilo džaba. Ja nisam, kao princeza Dajana, mogla da trpim mama Kamilu.  Nisam popustila pred njegovim molitvama i suzama.

“Stvarno si me sad razočarala, ubila si mi mit o Italijanima”, prokomentarisala je sa pomalo tuge u glasu moja drugarica. Nasmejala sam se. Srećom, pa ne boluju svi od tog veoma rasprostranjenog virusa. Od tada u širokom luku zaobilazim momke kojima na čelu piše mammone. A ako se desi da naletim na sličnog, pazim se vrlo dobro da ne upadnem ponovo u istu zamku. Bermudski trougao, te vrste, nije za mene. A za vas?


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy with love.