Zalutali gen žene

Zalutali gen žene

Imate čudne životne situacije u kojima se nekad ne umete snaći. Nekad uradite nešto što vam ne bi palo na pamet da možete, da smete, da je u redu. I znate šta? Niste vi krivi. To je taj neki zalutali gen koji proradi u vama i napravi pometnju.

Jedna moja prijateljica je u trenutku velikih prekretnica u svom životu ostavljajući muškarca kog je silno volela, umesto da ode kod frizera, nađe novog ili kupi bezobrazno skupe cipele spakovala svoj kofer i zapalila u nepoznato sa poslednjom ušteđevinom na računu. Niko se nije u trenutku mogao snaći.

– Gde si sada? Gde ideš? Kome ideš? Što se ne javljaš?

Bila su samo od nekih pitanja koja su joj stizala u porukama, mejlovima a ona je grabila hrabro dalje ne odgovarajući nikome šta se to desilo i zašto. Kao da je pošla da potraži samu sebe negde u tuđini i da vidi može li se pronaći. Hrabro. Ludo. Spremno sa neizvesnošću raznih situacija i mogućnosti koje bi se našle ispred nje. Neke žene plaču. Neke prave scene. Neke troše novac na nakit, odeću, traže način da okrenu novi list u životu, a neke žene spremno odluče da odu korak dalje ostavljajući sve iza sebe.

Dok su svi lupali glavu gde je ona, tražili načine da je vrate kući, on zbog koga je odlučila da ode je ćutao i spuštao glavu sam pred sobom bez pomisli da poželi da je vrati sebi, a ona je ostavljala svoje tragove po Parizu, Amsterdamu, Firenci… Možda ne sasvim sigurna da je mirna u srcu, ali svesna da može i sama gde god se okrene, da ne zavisi od nikoga, da je njen život samo njena stvar. Izbor koji ti se pruži pri rođenju, a na tebi je kako ćeš da ga iskoristiš. Pronašla se kako pije kafu na uglu kod Duoma i lista lokalne novine obnavljajući gradivo jezika koji joj je uvek divno milovao dušu. Srcem je punila riznicu neprolaznog bogatstva kao da nadomešćuje izgubljeno.

Uživala u licima prolaznika, majkama sa usnulim bebama, muškarcima koji odišu nekom mističnom strašću. Nije marila ni kada je zalutala u kišnom danu ručala sama na divnoj Avenue du President Kennedy u sjajnom, mirnom, skroz atipičnom restoranu “Aux Trois Nagas”, u Parizu. Poslala mi je mejl da po prvi put zaista sama u svom životu shvata kolika je vrednost hrabrosti srca i uma prekoračiti sopstvene izazove i otisnuti se dalje od onoga na čega si navikao. Upoznala je zanimljive muškarce, mistične žene čudnih puteva života, uzela od svakoga po nešto, ukrala im delić duše pogledom, rečju, popijenom kafom usput na uglu u bistrou. I posle mesec dana ludog praćenja njenih stopa po svetu i željnog iščekivanja mejlova da vidim gde je sada i šta je doživela, otkrila novo, zapitala sam se koliko žena odluči da svesno i hrabro iskorači iz svog dotadašnjeg života i okuša sreću na drugi način.

Zalutali gen žene Zalutali gen žene

Ti si ono što misliš, sanjaš, činiš i ostavljaš za sobom. Sve ostalo su samo izgovori.

Previše je onih koje gledam u prolazu kako se lažnim osmehom pokrivaju i teše da će sutra biti bolje. Slušam prijateljice i posle pišem o njima uvek iznova i iznova i nekad se naljute na mene, nekad se obraduju, ali su svesne da pišem priču života koja se odmotava pred svima nama. Jedna želi da ostavi muža posle više od decenije zajedničkog života i dvoje dece. Ljubav se ugasila, strast je presušila, a dodir je postao mrzak i neželjen. Nije videla svrhu, ali nije nalazila ni rešenje. Tražila je opravdanje samoj sebi kroz decu i sigurnost koju je izgradila profesionalno i lično u svom kutku. Sreću je zaboravila da potraži. Muškarac kog je volela možda nije bio ono što je išlo uz nju, na čega je navikla, što zaslužuje, ali je bio neko ko je budio u njoj sve davno zaboravljeno i činio je nikad življom.

Sa njim srećna, kući nesrećna i bez mira u duši, telu, mislima. Ipak, ne dovoljno hrabra da ode korak dalje. Čekala je povoljniju situaciju, neko čudo, neki znak, nešto što će možda umesto nje stati pred tog sad već nevoljenog čoveka i muža i reći mu da odlazi, da počinje život ispočetka. Sa druge strane života, u kafeu preko puta, ispijala se kafa po ustaljenom divnom ritmu subotnjeg prepodneva. Nas tri prijateljice. Jedna udata, jedna u vezi, jedna večno sama i nesrećna. Zašto sama? Zar niko na ovom svetu nije bio dovoljno dobar da i ona zakorači u promenu svog života? Ili su njeni kriterijumi bili previsoki, a strah od neuspeha veći od želje za životom. Umesto divnog oslobođenja, ona se sakrila u svoju čauru i planirala da u njoj ostane prepuštena na milost i nemilost godinama koje dolaze. Šta joj reći? Zalutali gen kad tad proradi u svakome od nas, na svoj način. Onaj lutajući, samo u nekima od nas. On nas tera da bude bolje verzije sebe, spremne, hrabre, odlučne, zadovoljne. On nas čini jedinstvenima.

Stigao mi je i poslednji mejl sa dugog puta lutajuće prijateljice. Pisala mi je o svom otkriću snage da voli koga su joj oduvek branili. O spremnosti da se vrati i uskoči u život koji joj nije obećavao ništa, ali je donosio neku iskru radosti njenim očima. Znala sam šta želi da mi kaže, da ništa nema garanciju, ali da vredi pokušati, da se vredi usuditi pa makar po cenu da ne uspeš. Spakovala je svoj kofer i snove, divne uspomene i iskustvo koje joj niko neće moći oduzeti niti osporiti, a samo joj krišom zavideti jer je drugačija i spremna da stane životu na crtu, oči u oči. Vratila se da potraži deo koji je želela predugo, a koji je bio izgubljen za nju dok nije prihvatila da sama odlučuje i snosi svoju odgovornost.

Javila mi se nedugo posle toga. Nasmešena, sa divnim sjajem u očima žene koja nosi svu mističnost otkivenog i neotkrivenog sveta. Otvorile smo flašu vina i prosule gene da se sudaraju i pričaju svoje priče iz života. Nije mi rekla da će ostati, samo da je došla da živi ono od čega je predugo bežala. Svima u inat, puštenog srca i čistog osmeha. Hrabro i ludo, spremno i zalutalo definisano u njoj, pa koliko traje neka traje.

Možda svojim prisustvom i u drugima probudi ili makar zaljulja svest da se može sve što se hoće, želi i sanja, a ne može samo ono što sami zatvorimo u sebi i nađemo da je strah veći od mogućnosti. Ne blokirajte ni srce ni misli. Usudite se da uradite nešto prvo za sebe, a samim tim učinićete i za druge. Ti si ono što misliš, sanjaš, činiš i ostavljaš za sobom. Sve ostalo su samo izgovori.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…