Prigovaranje vrlo lako postane naš zaštitni znak i kad bismo mogli da osetimo, vidimo i čujemo kako onaj kome su prigovori upućeni prevrće očima i lepi nam u sebi etikete poput “kučka“ “smarač“ “veštica“ “zadrto gunđalo“ ne bi nam bilo pravo. Uvredili bismo se i još više ukopali u ubeđenju da smo u pravu, a da su drugi neodgovorni, površni i nezahvalni.
A da li smo ikada ikoga “popravili“ džvanjkanjem?
Da li je neko promenio svoje ponašanje, zato što ga mi uporno kritikujemo i počeo da vodi računa o stvarima na koje mu stalno stavljamo iste primedbe?
O tome verovatno i ne razmišljamo. Jer u suštini, naš ego ne želi da se drugi “poprave“ pa da mi nemamo razloga za kritiku, nego želi da uvek ima materijala za džvanjkanje.
Teško je pogledati sebe objektivno, a još teže je videti sebe očima onih koji imaju prigovor na naš prigovor. I tako, mi žvaćemo jedno te isto, ušančeni u svojim ubeđenjima, a drugi se brane od naših napada, tako što se tvrdoglavo drže svojih obrazaca.
