Osam je sati. Vreme za ustajanje i otpočinjanje novog radnog dana. Iz susedne sobe čuje se televizor i neki ozbiljni glasovi koji od ranog jutra listaju štampu, bistre politiku, daju raznorazne savete za dan koji je pred nama. Još čvršće stiskam pokrivač i zatvaram oči. Dosta mi ih je svih.

Iz nekog krajička uma na površinu isplivava jedna misao i onaj poznati osećaj u stomaku. Nešto ne valja, nešto sam juče uprskala… Brzopleto sam, kao i uvek, odgovorila pogrešno na jedno pitanje na ispitu, i sad mi ostaje samo da grickam nokte i čekam rezultate nadajući se da će kojim čudom prevideti moju grešku.

Šta ćeš, nada, valjda, poslednja umire. Barem tako kažu. Drugo je to što u to sve manje verujemo što smo stariji. Ali još se ne dam, nastojim da očuvam dete u sebi. I to me čudnim tokom misli, kao u Džojsovim (James Joyce) romanima, dovodi do nove teme i sećanja naviru. Ponovo zatvaram oči i pokušavam da dosanjam taj san.

Detinjstvo… Doba kada je sve tako lako, tako čisto, neiskvareno. Doba u kojem je najteža odluka koju moraš da doneseš to da li ćeš voziti bicikl ili gurati kolica sa lutkom. Pa čak ni tada ne postoje ograničenja. Zašto ne probati obe stvari u isto vreme? Volela bih da mogu, makar nakratko, da se vratim u to vreme. Uverena sam, to su jedine godine života u kojima ništa ne bih menjala i ničega se ne kajem. Dobro, možda nismo rasli u najmirnijim i najsrećnijim vremenima, ali bili smo bezbrižni i to je dovoljno. Nismo bili ukalupljeni, iskvareni, puni predrasuda i stereotipa. Družili smo se sa svima i nismo prijatelje birali prema tome da li nose firmiranu garderobu, koliko su šta platili i da li nam u nečemu mogu biti od koristi. Kažu da deca razaznaju dobre i loše ljude nekim posebnim instinktom i ja verujem u to.

Slika 155 Zbog svega što smo najlepše hteli

Detinjstvo... Ono doba kada je sve tako lako, tako čisto, neiskvareno

Vreme nas ubacuje u svoj okrutni mehanizam i nesvesno postajemo deo te mašinerije. Svakim danom smo sve namrgođeniji, sve više briga nas mori, nemamo vremena za uživanje i opuštanje i gubimo veru u to da se želje mogu ostvariti. Dok smo bili deca verovali smo u sve, pa čak i ono nepostojeće. Verovali smo u Deda Mraza, Božić Batu, Babarogu, izvesnog poštara Miću kojim su nas plašili i govorili da će nas strpati u torbu i odneti. Mašta nije imala granica, a mnogo smo toga i želeli. Jedno vreme smo se svakodnevno sastajali u dvorištu i kopali po pesku verujući da ćemo, osim na žile od drveća, naići i na ostatke ljudi koji su tu živeli hiljadama godina ranije ili možda čak i na dinosauruse. Hteli smo da napravimo kućicu u drvetu u koju bismo mogli da se sakrijemo kao što čine deca u pričama.

Želeli smo da menjamo svet. Dobro, možda svet ne bismo uspeli da promenimo tako lako, ali pokušali smo da menjamo ono već poznato. Želeli smo da uredimo dvorišta, napravimo nešto lepo čime ćemo sve ljude obradovati i zadiviti. I bili smo veoma složni u tim našim akcijama. Nažalost, nismo nailazili na razumevanje odraslih koji su govorili kako je to sve budalasto, kako ništa ne treba menjati kada nam je ovako već dobro, navikli smo se na to. Taj svoj strah od promena i život u kolotečini prenosili su polako i na nas. Gubili smo polet i evo nas u sadašnjosti. Nesvesno smo postali isti kao naši roditelji, ograničeni samo na ovaj trenutak i ovo mesto, bez snova i onih možda nerealnih, ali ipak slatkih maštarija i želja. Sada potpuno osećam one poznate stihove:

“Ipak se borim, ipak se nadam,

sve manje letim, sve više padam,

i sve su jače ruke što me vuku dnu…”

Odlučno ustajem iz kreveta rešena da odolim tom viru i ne dozvolim mu da me uvuče u svoje dubine. Boriću se protiv njega sa osmehom na licu i onim detinjim duhom, zbog svih naših snova, zbog svega što smo najlepše hteli.


Jovana Filipović je studentkinja Elektrotehničkog fakulteta, perfekcionista, namćor i statista sreće kao iz Balaševićevih pesama u čijim se stihovima pronalazi. Pevam svoj blues bez namere bitne, za zlo sam teški laik, i možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser. A kao omiljeni stih i moto izdvajam: “Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke. Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke.”

Editors choice