Žena u pustinji

Žena u pustinji

Onda kada su se zvezde konačno sabrale na nebu, zabrinjavajuće neuredno, Alma je tiho prišla zaspaloj majci. Telo ispružene žene ronilo je peščana zrna. Zgučena je ležala daleko od sveta. Jedino živo biće, nalik njenom, bila je Alma. Njen plod, njen, možda jedini, uspeh koji je po rođenju morao put majčinog iskušenja da krene.

“Mama, mama. Probudi se.”

Nije bila tvrdog sna, ali je ove noći sanjala jedini san koji joj je dolazio. Opet, još jednom se našla oči u oči sa tim bezbojnim licem i molila je, molila da joj se oprosti. Sve dok to lice ne bi izustilo grube reči: “Predaj Almu”, žena ne bi uspevala da se probudi.

Zgrabila je sićušno telo devojčice i uprtila ga na leđa.

“Idemo Alma.”

“Zašto smo ovde mama?”

“Krijemo se.”

“Koliko još dugo”?

“Dok mi se ne oprosti.”

“Ja nisam deo tvog greha, zašto mene kriješ?”

“Ti si uslov mog oproštaja.”

Alma nikada nije prohodala. Noge njene majke bile su i njene. Žena ju je do dana današnjeg nosila na leđima. Grbavica su je zvali. Od Alminog rođenja više je niko nije nazivao imenom. Izgubila je jedinstvenost koju ime određuje. Kasnije je postala mit, seoska legenda. Dok su neki verovali u njenu smrt, drugi su se bojali da je jošte živa. Mlađe generacije su bile podeljene. Neki su verovali da je postojala, neki nisu.

Provlačila se po peščanim brdima, noseći Almu na grbači. Za sobom je ostavljala duše kapi i bojala se da ta ista ne iscuri pre nego što joj iko oprosti.

“Nisi bila jedina u tome. Zašto ti plaćaš za sve njih?”

“Pokajala sam se. Zato. A, i ako su svi krivi, Alma, više niko nije kriv.”

“Ko treba da ti oprosti?”

“Neko kome sam dužna.”

“Ako ikada dođemo do kraja pustinje. Da li to znači da su ti oprostili?”

“Ne, Alma. Jedan odušak ne nagoveštava sreću. Kraj ove pustinje bi bio početak te iste. Susret sa svetom je iskušenje pred kojim ne smem da padnem.”

“Kako ćeš znati kada ti je oprošteno?”

“Kad predam ‘almu querida mia ’.”

“Mene.”

“Ne tebe Sebe ‘querida’. Svako ima svoju ‘almu’. Ti ih imaš dve. Jednu u imenu, jednu unutar sebe.”

“Da li to znači..?”

“Znači, Alma, znači. Ja još uvek ne znam kome treba da je predam. Dotad smo tu, zajedno. Moje su noge zasad još uvek tvoje.”

SLIKA 136 Žena u pustinji

Svako ima svoju pustinju. Osmeh nije odraz sreće

Jezici im se zavezaše u čvor. Štedele su snagu. Žena je štedela svoju zbog Alme, jer su njene noge bile i Almine.

Osim težine svog postojanja, nosila je i telo devojčice. Taj gnusni prizor bogalja i iskušenice micao se kroz zrake teškoga sunca i vrelog peska.

Smežureno lice žene bilo je platno muka. Očaj je bila četkica koja je razmazivala boje jednog pokajanja.

Negde u raspeću zore. Kada je zvižduk vetrova najavljivao oluju. Almino telo skliznu sa majčine grbače i mrtvo se prostre na zemljicu. Grbavica zakuka.

“Predaj Almu!” – Začuo se duboki glas.

“Evo vam je, dajem dušu!”

Koliko to žena reče, Alma skoči na noge.

“Sad joj je oprošteno” - I glas zauvek uteče.

Izvori fotografija: dominiquedilles.fr, aninepoundhammer.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom, i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.