Jedan od najtežih događaja u američkoj istoriji bio je 11. septembar. Devetogodišnjak čija je priča predstavljena u filmu izgubio je oca u ovom terorističkom napadu. Godinu dana po tragediji, dečak u očevom ormanu pronalazi, sasvim slučajno, kovertu i ključ. Kako je sa ocem stalno odgonetao zagonetke, smatrao je da je to trag koji će ga odvesti do tajne koju mu je tata osmislio. Sve što je znao jeste da u rukama drži ključ koji sigurno otključava neku bravu, i da na koverti piše nečije ime – “Blek” (Black). Imenik u ruke, i potraga može da počne. Iskreno bih volela da se moja znatiželja završila gledanjem trejlera. Tako bih mogla da živim u zabludi da je film zasluženo nominovan za Oskara.
Priča je sama po sebi zanimljiva. Nudi drugačiji pristup već obrađivanoj temi – suočavanje sa gubitkom drage osobe. Mnogi od nas su izgubili nekoga dragog i ko god je morao da se pomiri sa konačnim odlaskom vrlo dobro zna da svako pronađe svoj način mirenja sa životnim činjenicama. Film se ovom temom bavi na vrlo maštovit način.
Sad se nameće pitanje – zašto je, za ime svega, dečak morao da bude toliko neurotičan i razmažen? Zar je morao da pati od svih znanih i neznanih fobija koje pogađaju Amerikance? Jasno je da je najteže odglumiti običnu osobu, svako ko se bavio glumom zna to. Sasvim je u redu ubaciti neku osobinu koja može malo da se iskarikira, naročito kada glavni glumac, Tomas Horn (Thomas Horn), ima svega 14 godina. Da se razumemo, on sjajno glumi, toliko sjajno da u više navrata poželite da ga išamarate i razbijete ekran oklagijom. Čak u sebi počnete da izgovarate rečenice poput: “E, da sam ja tako mojima, znaš kakve bih batine popio/la.”
Sandra Bulok (Sandra Bullock) je dobra, pa je dobra. Pojavljuje se nekih 10 minuta u filmu. Tom Henks (Tom Hanks) je briljantan po običaju. Pojavljuje se 10 minuta u filmu. Maks von Sidov (Max von Sydow) sasvim zasluženo je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg sporednog glumca. Pojavljuje se 20 minuta u filmu. Ostatak je posvećen histerijama i ispadima mladog Tomasa, koji se po prvi put našao u filmu. Nećete imati utisak da sekunde stoje, ali ćete s vremena na vreme poželeti da se ubrzaju.
Vrlo je moguće da će se mnogi protiviti ovome, ali smatram da je film nominovan za Oskara samo zato što se bavi temom 11. septembra, velikom ranom Amerike. Ne slažem se da je film ciljano sniman zbog Oskara, naime, planirano je da film bude prikazan za desetogodišnjicu tragedije. Ovom filmu ne fali ništa, naprotiv, ima viška i to pozamašnog. A kada na to dodate da je nominovan ovaj film, a nisu filmovi “Moramo da razgovaramo o Kevinu” (We Need to Talk About Kevin) i “Vozač” (Drive), nemoguće je da vas ne zaboli duša.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’