Tim Barton (Tim Burton) bio je 1993. godine već izuzetno uspešan režiser, što mu je omogućilo da se vrati svom omiljenom projektu – “Noćnoj mori pre Božića” (The Nightmare before Christmas). Te godine ova fantazija uspešno je ekranizovana.
Naime, Barton je napisao ovu priču još osamdesetih godina prethodnog veka, dok je radio kao jedan od animatora u Diznijevom studiju. Ova priča, ispisana na svega tri lista papira, tada je obuhvatala samo likove Džeka Skelingtona (Jack Skellington), Zira (Zero) i Deda Mraza (Santa). Ostali likovi izmišljeni su za potrebe filma.
Tim Barton je pronašao inspiraciju za pisanje poeme "Noćna mora pre Božića" u pričama o Rudolfu i Grinču
Tim Barton nije režirao ovaj film. Usled obaveza oko filma “Povratak Betmena” (Batman Returns), rediteljsku palicu morao je da prepusti Henriju Seliku (Henry Selick). Uprkos ovome, filmu ne manjka bartonovska atmosfera.
Produkcijska kuća "Volt Dizni" je prepustila finansiranje Tačstoun produkciji (Touchstone pictures), jer su likovi bili isuviše groteskni
Radnja filma otpočinje proslavom još jedne uspešne i zastrašujuće Noći veštica. Džek Skelington, poglavar grada Noći veštica (Halloweentown), pleše i peva zajedno sa svojim bizarnim “podanicima”, kakve je samo Timova mašta mogla da izrodi. Nakon ekstatičnog veselja, Džek skida masku kralja horora i zapada u melanholiju.
Skelingtonu je zapravo dozlogrdilo da proslavlja jedan te isti događaj svake godine, da živi i diše samo za njega, dosadilo mu je da svoj život posvećuje proizvodnji užasa. Upravo je zato Džekovo oduševljenje kada je pronašao grad Božića bilo nemerljivo. Kuglice umesto iskeženih bundeva, raskošne jelke umesto ogoljenog granja, sreća umesto užasa, nasmejana lica umesto grimasa – bile su nešto o čemu Skelington nikada nije ni sanjao. Džek je u Božiću video spas, prekretnicu. Stoga odlučuje da odmeni Deda Mraza i pozabavi se pravljenjem poklona.
Oktobra 2006. godine film je ponovo prikazan u 3D verziji
Međutim, ovo nije priča samo o Božiću, već i ljubavna priča. Seli (Sally), lutka koja je u svoj svojoj grotesknosti ipak mila, osuđena je na usamljenost u laboratoriji doktora Finklstajna (Dr. Finklestein). Njena uloga u filmu nije bila samo da čami u uglu i plače nad svojom teškom sudbom – Seli je zapravo zaljubljena u Džeka.
Džek i Seli su postali jedan od omiljenih ljubavnih parova, a svakako jedan od najtraženijih kostima za Noć veštica
Iako je animacija savršena, i iako je tada bila revolucionarna i samim tim opčinila gledaoce, važno je istaći i muziku filma. I za ovaj Bartonov film muziku je uradio njegov dragi prijatelj Deni Elfman (Danny Elfman), koji je ujedno zaslužan i za Džekove pevačke deonice.
Naime, Kris Sarandon (Chris Sarandon) bio je zadužen za sinhronizaciju Skelingtona, ali kako je ovaj glumac izjavio da nije sposoban da peva, Deni je preuzeo odgovornost na sebe. Režiser Henri Selik u jednom je intervjuu izjavio da je Džekov glas prvobitno trebalo da bude poveren Vinsentu Prajsu (Vincent Price), Bartonovom idolu. Na veliku žalost svih, ubrzo po smrti svoje žene, Vinsent se razboleo i preminuo 1993. godine.
Deni Elfman i Tim Barton su tokom filma imali razmirice kreativne prirode, te je komponovanje numera za svoj naredni film "Ed Vud" (Ed Wood) poverio Hauardu Šoru (Howard Shore)
Animirana fantazija Bartonovog uma nominovana je za brojne nagrade, uključujući Oskara. Tim Barton je još jednom vrlo uspešno ekranizovao svoju maštu i podario svetu, pa, svakako vrlo zanimljivu bajku – koju ne bi trebalo baš da prikazujemo mališanima. U spletu bartonovsko-grotesknih likova, bajkovitih Elfmanovih melodija, bizarnih scena, cike i vriske, horora i užasa, krije se vrlo jasna poruka kojom bi svi trebalo da se vodimo.
Ne smemo da se uljuljkujemo u svakodnevici i konformizmu, moramo uzeti stvar u svoje ruke i probati da promenimo, ako ništa drugo, barem svoj svet. Moramo verovati u nešto čisto i uzvišeno, jer svetlija i lepša strana sveta sigurno postoji.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
