Dok policijski psiholog pokušava da odvrati bivšeg robijaša od toga da skoči sa krova hotela na Menhetnu, odigrava se najveća pljačka dijamanata u istoriji. Ovako nekako glasi sažetak filma “Čovek na ivici” (Man on a Ledge).
U pitanju je film-prvenac danskog reditelja Asgera Leta (Asger Leth). Glavne uloge su dodeljene Semu Vortingtonu (Sam Worthington), mladom australijskom glumcu koga se svi sećamo iz filma “Avatar” (Avatar), zatim Elizabet Benks (Elizabeth Banks) i Džejmiju Belu (Jamie Bell). Producenti i čitava ekipa iza kamera se složila da je izbor glumaca bio savršen. U ovu izjavu i nije toliko teško poverovati, s obzirom na to da je Sem pristao da se većina snimanja zaista obavi na 65 m visine, na simsu hotela “Ruzvelt” na Menhetnu. Zapravo, upravo to ga je i privuklo da prihvati ulogu. Sem je želeo da prevaziđe svoj strah od visine, a ova želja mu se i ostvarila.
Ovo je priča o iskupljenju bivšeg policajca Nika Kesidija (Nick Cassidy) koji stavlja sve na kocku kako bi povratio svoj stari život. Gledaoca će ubrzo prestati da nagriza neizvesnost da li će skočiti ili ne, već da li će uspeti da dokaže svoju nevinost. Iako je sama priča vrlo zanimljiva, pa i napeta (a priznaćete da je postalo vrlo teško napraviti kvalitetan triler), u scenariju otkrivamo brojne rupe.
Film se vrti oko “samoubice” koji sve vreme stoji na simsu hotela. Upravo se zato i javlja veliki rizik od opadanja zainteresovanosti kod gledalaca. Svakako da se pored ovih scena nižu i one akcionog karaktera, međutim, rizik i dalje ostaje. Stoga su, kako su scenarista i reditelj istakli, sami likovi i njihovi međusobni odnosi morali da budu veoma razrađeni. Iako je ovo bio prioritet, upravo to fali “Čoveku na ivici”. Najpre mislim na odnos Džejmijevog lika i lika njegove koleginice Dženezis Rodrigez (Genesis Rodriguez). Do kraja filma vam neće biti jasno da li su oni najbolji prijatelji, brat i sestra, ljubavnici ili pak muž i žena. Takođe u jednom trenutku nećete biti sigurni da li je psiholog Lidija, koju glumi Elizabet, bacila oko na Nika ili drugog detektiva koji joj pomaže.
Međutim, ovaj film ionako nije pravljen da biste vi nakon njega razmišljali o njemu, niti da biste se upuštali u rasprave, vezivali za likove i hvalili izvanredne sekvence filma. “Čovek na ivici” bi trebalo da bude samo film koji će da vam pruži utočište od dnevnih briga, da vas zabavi i da vam tu i tamo podigne adrenalin. Bioskopsku salu ćete napustiti raspoloženi i nasmejani, a ukoliko vam je tako nešto potrebno, preporučujemo vam film “Čovek na ivici” koji se od skora nalazi na bioskopskom repertoaru.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’