“Kroz prozor fabrika” je do sad u istom prostoru održavala časove glume, mjuzikla i glume na francuskom (što će nastavljati da čini i nadalje), a stvarne predstave su nakon toga izvođene po već postojećim pozorištima po gradu. S obzirom da je prostor u kome su se do sada održavale samo probe i časovi evidentno mali, doživljen je kao neprikladan za pozorišnu scenu. Međutim, prilikom organizovanja pretpremijere predstave “Jedan zarez nešto” taj doživljaj se promenio. Svakako nije stvar u tome da se prostor povećao. Čak su neki od nas, u nedostatku mesta za sedenje, smešteni na jastuke poređane po podu (isprva deluje neprimereno, ali ubrzo shvatite da uopšte nije).
Ono što se dogodilo je da je stvorena intimnija atmosfera, u kojoj se ne osećaš nepozvano da se obratiš glumcima, da im napomeneš da ih ne čuješ, ukoliko je to slučaj, ili da im odgovoriš na neko pitanje, imajući osećaj da ga postavljaju upravo tebi i skoro zaboravljajući da se nalaziš u pozorištu. Čini se da to može da doprinese stvaranju razlike između predstave i filma koja se lako može zanemariti. Ukoliko je ovo prostor u kome je moguće da glumci i publika sarađuju i da na određeni način zajedno stvaraju taj događaj u kome obe strane učestvuju, svaka na svoj način, možda je upravo to mesto u kojem je moguće stvoriti drugačiji pristup pozorištu – pristup koji se razlikuje od odlaska u bioskop, od nemog gledanja ekrana, pristup koji nešto traži od publike.
Druga zanimljivost koju je ovakva intimnost donela oslikala se u činjenici da je jedan deo publike ostao nakon završetka predstave da priča sa umetničkim timom. Ljudi su postavljali pitanja, iznosili analize, razmenjivali mišljenja i sve to uz malo dobre rakije kojom su ih organizatori ponudili, a koju ovi nisu odbili. Delovalo je da je otpočeo drugi deo predstave – onaj u kojem je publika daleko više govorila. Ovo je navelo članove organizacije da odluče da, u istom prostoru u kojem je scena, otvore bar u kom će taj oblik drugog dela predstave moći da se nastavlja, u nadi da će postati uobičajeni deo posete ovom pozorištu. Sa tim ciljem, prvih mesec dana će svaki posetilac dobiti jedno besplatno piće uz kupljenu kartu, u nadi da će ga to navesti da ostane i iznese svoje mišljenje.
Le Studio je zamišljen da bude pozorište za svakoga, da predstave budu svakom razumljive i da svako bude u mogućnosti da iznese neki vid analize iz svog ugla. U skladu s tim, teme koje će se u tim prilikama obrađivati su naša društveno politička pitanja (iako je reditelj iz Francuske), te će stoga svima biti bliska i razumljiva, a organizatori očekuju da će biti prepoznata i kao veoma bitna.
Novo pozorište u Beogradu - Le Studio
Predstave će se izvoditi svakog četvrtka, a cena karata će biti 300 dinara za studente i nezaposlene i 500 dinara za sve ostale. Prva na reperotoaru je predstava “Jedan zarez nešto”.
“Jedan zarez nešto” je predstava koja problematizuje odnos prema prošlosti, kako njenih likova, tako i njihove zemlje. Priča prati odrastanje dva lika, pripadnika prve generacije koja nije imala priliku da nosi pionirsku kapu, ali pored toga prikazuje i širi spektar međuljudskih odnosa (njihove porodice, komšijske odnose i slično). Nakon što realnost počne da razvejava dečije ideale, menja se i sam način njihovog razvitka. Postavlja se pitanje kako prihvatiti izneverena očekivanja; problematizuje se odnos ideala i realnosti.
Iako je prisutan prikaz tadašnje političke situacije, govor o njoj izostaje. Njeno pozadinsko prisustvo se artikuliše kroz samu priču o odrastanju. Presek društvenog stanja se asocira vešto proizvedenim metaforičnim elementima. Primer je scena u kojoj devojčica primećuje da njenoj slagalici sa slikom Jugoslavije nedostaje jedan deo – Slovenija. Izostala je patetika, što je scene učinilo iskrenijim i jačim.
Moglo bi se reći da je “Jedan zarez nešto” prikaz razjedinjenja na nivou porodice i prijateljstva, i to samo po sebi ne mora biti ni dobro ni loše ili prosto može biti jedno od ta dva. Međutim, ono što je zanimljivije je pokretanje pitanja odnosa prema prošlosti, a i budućnosti. Kako shvatiti činjenicu da mi nismo “deca koja dobijaju poklone koje će tek kasnije razumeti“ (kako nas ova predstava karakteriše)?
Reditelj:
Jean Baptiste Demarigny
Asistent reditelja:
Sanja Maljković
Glume:
Ana Jovanović
Boško Petrov
Pisali:
kolektivno sa Igorom Ripakom
Korišćeni tekstovi:
Predrag Matvejević
Chris Marker
Scenografija, dizajn i video:
Sanja Maljković
Zvuk i dizajn svetla:
Jean Baptiste Demarigny
Trajanje: 1h 15min
