Tri i petnaest, a sna niodkuda. Kakvo mučenje, moram nešto da preduzmem. Zatvaram oči, duboko dišem i pokušavam da se prisetim vežbi opuštanja sa joge. Udah i uz izdah opuštam desno stopalo, desni list, desno koleno. Ne stigoh ni do desnog kuka, a već mi nemirna misao zaiskri:
“Da li da primim vakcinu? I koju? Američku ili rusku? Ali one su nove, RNK, ma šta to značilo. Možda ipak kinesku, ona je starinska (ma šta i to značilo). Međutim, da li će mi dozvoliti da putujem sa njom? I koliko dugo sam zaštićena? Da li je podrobno ispitana? Ma naravno da jeste, nije ovo crni srednji vek, postoji valjda neka kontrola. Primiću je pa šta bude, čeznem da se bar malo primirim i opustim.”
Bacam brz pogled na sat: tri i dvadeset pet. Ponovo zatvaram oči, duboko dišem i brojim ovce. Jedan, dva, tri… devet deset, jedanaest. Bože, kakva jeziva priča. Da li je moguće da je jedan takav monstrum godinama blizu naše dece? Da li je moguće da se toliko dugo ćuti o tome? Ma, naravno da se ćuti, ćutalo se uvek: i o nastavniku koji ti svaki put u prolazu okrzne grudi, i o komšiji koji te nepristojno zagleda i lascivno dobacuje, i o konsultacijama koje su kod nekih profesora uvek u osam uveče, i o šefu koji te pokroviteljski tapše po kolenu, i o mužu koji se poziva na bračne dužnosti. Ćuti se jer je vekovna ćutnja nasleđena još od praprabaka, jer smo vaspitavane i naučene da su muškarci takvi, jer smo slabe i uplašene, jer je društvo muško. A čini mi se da se najviše ćuti jer ostaješ obeležena i sama, jer neki praiskonski stid u tebi budi osećaj da si prljava, oskrnavljena i da takva ništa ne vrediš. Ćutiš jer pitanje, koje će odmah neki sudija postaviti, potajno gricka i tebe: da li sam možda i sama kriva, možda mi je suknja bila prekratka ili je dekolte previše otkrivao? Bože, kakva bespotrebna unutrašnja tortura, pogotovo što je natovarena na pakao koju si preživela. Kako su uspeli da nam tako isperu mozak? Juče sam čitala postove u grupi ‘Nisam tražila’ i ostala duboko pogođena. Hiljade i hiljade pisama i iz svih (čak i posle 10, 20, 30 godina) isijava isto: bol, krivica, osećaj bezvrednosti, slabosti, bespomoćnosti. Svuda piše: molim za anonimnost. Naravno, razumem ih i zato se još više divim Mileni. Bravo za hrabrost, treba izdržati uprt prst u tebe, bio on pun podrške ili osude. Teško je, ali neka te drži misao da si pokrenula vekovnu lavinu bola, stida, ogromne ljutnje i nepravde.
