I doživljaj buke je stvar percepcije, kao i većina svega ostalog. Volimo da nam bude uključen televizor ili da slušamo muziku dok ne zaspimo, ali kucanje sata nas izbezumljuje. Nerviraju nas narodnjaci kod komšije koji slavi, ali zato možemo da stavimo glavu u zvučnik, kad slušamo ono što nam se sviđa.
Međutim, buka postoji i van okvira onoga na šta reagujemo i što je uvek prisutno na samoj ivici percepcije, poput gradske buke, ili kućnih šumova na koje smo navikli. Neko ko dođe kod nas da prespava, trzaće se od šumova u cevima ili frižidera koji radi kao traktor, koje mi uopšte ne primećujemo, iako smo ih svesni. Kad odemo na odmor ili promenimo mesto na kome spavamo, često se osećamo nelagodno jer izostaju zvuci na koje smo navikli i koji nam svojim konstantnim prisustvom poručuju da je sve u redu i da možemo da se opustimo. Ponekad će nam tišina izazvati nervozu i teraće nas da osluškujemo i da nervozno reagujemo na najtiše šumove, zato što oni u tišini prosto odjekuju.
Postoji realna buka života oko nas, postoji buka koja nas angažuje i postoji buka u našoj glavi, od koje ne možemo da se udaljimo i odmorimo.
