Bež’te od mene, ujedam!

Bež’te od mene, ujedam!

Nedelja je. Divan, sunčan dan. Dok se protežem u postelji, razmišljam o dugo iščekivanom dejtu koji me čeka danas. Ustajem i odlazim do kupatila da se istuširam. Odvrćem slavinu, očekujući topao mlaz da mi pređe preko leđa, ali od divnih žmaraca, prolazi me jeza od ledene vode. Užasnuta, vrisnem i oteram sestru u tri lepe, jer se poslednja tuširala. Nema veze. Uključiću bojler, sačekaću da se zagreje voda, a do tada mogla bih da odem do prodavnice, jer frižider je opustošen.

Uopšte mi nije čudno to što se red do kase proteže od dela sa zamrnutim voćem, povrćem i mesom. No, neće mi raspoloženje pokvariti red u prodavnici. Međutim, ono što će me svakako izbaciti iz takta jeste deda – garant preživeo Drugi svetski rat, a možda je pregmeo i onaj prvi – koji je našao za shodno da komentariše, a tako da ga čujem, kako mi divno stoje te kovrdže preko čela, samo: “Jebi ga što sam ćelava ukrug”. Mislim se: “Čiča, miči mi se, da i tebe ne ošišam ovako moderno, pa kukaj samom sebi po ceo dan.”

Posle pola sata čekanja i cupkanja nogom, konačno izlazim iz prodavnice.

slika119 Bežte od mene, ujedam!

Naizgled divan dan

U stanu je haos, ako stignem, spremiću ga danas. Odlazim u kuhinju i pristavljam vodu za čaj. Jednom sam izjavila, vrlo ponosna, da sam jedna od onih osoba koje umesto jutarnje kafe piju engleski čaj. Ništa me ne oraspoloži više nego engleski čaj uz lagani doručak. Voda je proključala, stavljam kesicu u šolju, otvaram frižider da uzmem mleko i, gle čuda, zaboravila sam da ga kupim! Još jednom opsujem dedu iz prodavnice i kuvam kafu, što je moguće crnju.

U potrazi sam za dobitnom kombinacijom za današnji dejt. Znam da se nećemo videti uveče, već verovatno popodne. Dogovorili smo se za šetnju po divnom, sunčanom danu. Zato tražim nešto opušteno, a opet zavodljivo i simpatično. To je to: uski džins, top majica sa zanimljivim printom, blejzer i moje omiljene crvene starke. Zadovoljna odlazim pod tuš. Bez iznenađenja ovog puta, uživam u toplom mlazu vode. Sušim kosu, namotavam je na viklere i dok se oblikuje odlazim u sobu da nađem telefon. Naglo ulazeći, uplašila sam mačku, koja je skočila i pobegla ispod kreveta, i zatekla odeću prekrivenu belom dlakom. “Mačko! Idi linjaj se negde drugde”, vičem na životinju. Otvaram prozor i tresem odeću, zatim uzimam usisivač i jedva uspevam da pokupim sve dlake. Stavljam sve na vešalicu i kačim na ormar.

Zvoni mi telefon i naravno, ne mogu da ga nađem. Saplićući se po stanu, nalazim ga i javljam se.

- E, đe s’, ba. Stigle smo, Isidora i ja.

- Ej, Milice. Super.

- Došlo je do male promene, ostaćemo tri dana u Bijeljini. Lepo se provedi, seko, i javi šta je bilo. Ljubimo te. Odoh, inostranstvo jede kredit. Ha-ha-ha. Ćao!

- Ćao.

slika220 Bežte od mene, ujedam!

Tek je podne, javiće se

Volim što mi se javila, zaista brinula bih da nije, ali više bih volela da je on zvao. Zašto se još nije javio? Sinoć smo se čuli. Dobro, greškom sam ga pozvala (što je ispalo veoma simpatično), ali dogovorili smo se da ćemo se videti danas, samo će mi javiti vreme i mesto. Prokleto mi se mnogo dopada, ali ako me bude ispalio, po treći put zaredom, neću ga ponovo zvati, ni slučajno ni namerno.

Veče je, devet sati, sedim ispred televizora, jedem ljuti čips i pokušavam da se smirim. Nedelja je bila divan, sunčan dan koji je propao. Nisam otišla na dejt, skot se nije ni javio, nisam popila jutarnji, engleski čaj, starkelja mi se smejao u prodavnici i polila sam se ledenom vodom. Dan nije mogao da prođe gore. Telefon zvoni.

- ‘Ej, Tem.

- Hej, Majo.

- Zovem samo da ti kažem da si pala informatiku. Sranje. Nemoj da se sekiraš, položićeš u junu. Je l’ si OK?

- Ma da. ‘Ajde, čućemo se. Ćao.


Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.