“Hipi je zapravo etiketa za potpuni, nevidljivi, podzemni proces evolucije. Za svakog vidljivog hipika, bosonogog, ukrašenog cvećem i perlama, postoji hiljadu nevidljivih članova ove podzemne sub-kulture. Ljudi koji vode svoj život prema svojoj unutrašnjoj viziji, koji odudaraju od zaslađene ružičaste TV komedije američkog života.”

Timoti Liri

“Hipi je onaj koji se oblači kao Tarzan, ima kosu kao Džejn i miriše kao Čita.”

Ronald Regan

“Uključi se, pokreni se i odbaci pravila” bio je moto hipi pokreta. Ovaj pokret je delom iznikao iz sve prisutnijeg raskrinkavanja iluzije među mladima u Americi, povodom učestvovanja Sjedinjenih Američkih Država u ratu u Vijetnamu. Hipike su uglavnom činili belci tinejdžeri i mlađi ljudi kojima su zajednički bili mržnja i nepoverenje prema tradicionalnim vrednostima srednje klase i autoritetu. Oni su odbacivali političke i socijalne ortodoksnosti, ali su prigrlili neke vidove istočnjačkih religija, naročito budizma. Mnogi hipici su u opojnim i halucinogenim drogama, kao što su marihuana i LSD, videli način da pobegnu od društvenih stega i prošire sopstvene  vidike.

hippies2 Hipi Pokret   uključi se, pokreni se i odbaci pravila

Dok su pedesete godine pružale svetu sliku jake Amerike, naredna decenija je bila sasvim drugačija. Sa propašću kolonijalnog carstva rađa se treći svet. U periodu od nekoliko godina dolazi do dekolonizacije najvećeg dela Afrike i skoro cele jugoistočne Azije, koje su bile pod evropskom dominizacijom. Jedan od najuticajnijih događaja na stanje duha Amerikanaca jeste nezavisnost Afrike. U periodu od 1950. do 1959. godine šest zemalja je dobilo nezavisnost: Gvineja, Gana, Sudan, Libija, Maroko i Tunis. U periodu od 1961. do 1968. godine dolazi do dekolonizacije skoro svih zemalja koje su još uvek bile pod zapadnjačkom vlašću. Pored dekolonizacije glavno obeležje tog doba je širenje komunističkog uticaja na svim kontinentima, a naročito u “trećem svetu”. Kriza koja početkom šezdesetih godina najnegativnije utiče na imidž SAD je Kubanska revolucija.

Istovremeno sa nastajanjem novih nacija i širenjem uticaja socijalističkih zemalja, Sjedinjene Američke Države, kao i ostale zapadne zemlje, potresa preispitivanje vrednosti na kojima se temelje. Kulturi industrijalizovanog društva suprostavlja se relativno mala grupa ljudi – uglavnom mladih, studenata i intelektualaca. U tom nejedinstvenom pokretu izdvajaju se dve osnovne struje. Prva, politička, okrenuta siromašnima predstavlja obnovu levice. Ta obnova će ubrzo prerasti u rađanje anarhističkog pokreta, koji je isticao samo nedostatke američke demokratije. Druga struja, struja hipika, nastala je nešto kasnije, orijentisana je, pre svega, na lični izraz pojedinca. Hipici se bune protiv potrošačkog društva, ali njihova kritika je usmerena ne toliko na političke probleme, koliko na način života srednje društvene klase.

Znamo da je neko hipik čim ga ugledamo: duga kosa, VW buba i gomila perli. Ali ovakvim stereotipom, iako je najčešće tačan, ne obuhvata se kompleksnost i važnost  nečega što je zapravo rasprostranjen kulturni, politički i filozofski pokret.

hippies in the sixties Hipi Pokret   uključi se, pokreni se i odbaci pravila

Mladi ljudi duge kose,  koji su odabrali da ostanu po strani društva, žele da, kroz alternativni stil koji stvaraju učine život sadržajnijim i bore se prvenstveno za sebe, bilo pojedinačno ili u zajednicama. Najuočljiviji elementi tog stila, čija je osnova rok muzika, jesu seksualna i psihodelična revolucija. Kada je reč o radu, redu i moralu koji ističe značaj porodice, oni prednost daju neradu i najrazličitijim oblicima hedonizma.

U svojoj težnji ka idealima kao što su Mir i Ljubav, a bez bojazni da će izmeniti njihova prirodna stanja, i u započinjanju kolektivnih iskustava kao što su rok festivali i komune, hipici su zauvek promenili Ameriku.

Naš program je kulturna revolucija kroz potpuni napad na postojeću kulturu. Naša muzika, naša odeća, naši domovi, način na koji govorimo i hodamo, način na koji raste naša kosa, način na koji pušimo i vodimo ljubav, jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu poruku: sloboda.

John Sinclair

“Volim da mislim o tome kako ćemo da slomimo ili zbacimo ceo postojeći poredak. Privlači me sve što je u vezi sa revoltom, neredom, haosom, a posebno aktivnosti koje naizgled nemaju nikakvu svrhu. Čini mi se da je to put ka slobodi – spoljašnja sloboda je način da se postigne unutršnja sloboda.”

Džim Morison

Način života hipika se brzo širio među studentskom omladinom. Želja za promenom biće izražena i u načinu stanovanja i ishrani. I u tim oblastima hipici žele da se oslobode “građanskog” načina života, svojevoljno se odriču komfora želeći da stvore sopstveni identitet. Ustajući protiv komfora i materijalizma potrošačkog društva, hipici biraju sredinu koja je sasvim drugačija od one kojoj su do tada pripadali. Umesto kuća u predgrađu, oni se opredeljuju za crach-pads “sobe”. Jelovnik se gotovo nikad nije menjao, iako suština nije u hrani. Droga ih je održavala u životu. Njihova mršava čak i iznurena tela postaju estetski ideal (Lesli Homb, Tvigi).

Hipici se od ostalih razlikuju po svom izgledu. Prvi uočljiv znak je duga kosa, kako za devojke tako i za mladiće. Imitirajući Indijance, oni nose headbands, (trake oko glave). Frizura je simbol njihove političke borbe na strani naroda trećeg sveta.

hippies21 Hipi Pokret   uključi se, pokreni se i odbaci pravila

Parodksalno, iako naglasak stavljaju na ljubav i erotizam, oni veoma malo brinu o sopstvenom telu, jer su ubeđeni da je priroda uvek savršena. Odsustvo higijene nameće se kao bitna karakteristika. Hipici se u svom izgledu razlikuju i po odeći koju nose. Odbacuju gradsku odeću i prihvataju potpuno drugačiji stil odevanja; s jedne strane farmerke, a s druge strane živopisnu odeću. I mladići i devojke nose farmerke i t-shirts pod uticajem Džejmsa Dina.
Kada je reč o ukrasima i nakitu, njih, za razliku od uobičajene prakse u američkom društvu, nose oba pola. Pored narukvica od tkanine u meksičkom i indijskom stilu, tu su i love beads (velike obojene đinđuve) i “peace symbols” koje je nosilo 60 % svih mladih. Jeftin, pravljen od prirodnih materijala – pečene zemlje, vune, pletenih tkanina, namerno je neobičan, a ponekad i sasvim čudan, kao što su pileće kosti kojim se kitila pevačica Janis Joplin.

Nakon Drugog svetskog rata, Ameriku je preplavio baby boom, zatim je sa knjigom dr Spoka došlo do revolucionarnih promena u vaspitanju dece. Saveti koji su roditelji primenjivali u praksi doprineće da stasa jedna prilično samostalna i narcisoidna generacija pobunjenika. Počev od pedesetih godina, film postaje izraz društvenog nezadovoljstva. Džejms Din fascinira mase i izrasta u idola. Uticaj džeza i roka sve više raste. Čak se smatra da je revolucija otpočela s rokom. Rok pripada angažovanoj pesmi. Rokerska muzika podseća na krik. U književnosti i umetnosti rađa se boemski pokret. On sve više kritikuje i svojim preterivanjima izaziva šok. Ginzbergova pesma ohrabruje omladinu na politički bunt i zadovoljstva posredovana drogom i seksom. U intelektualnim krugovima stvara se tradicija jedne male grupe nekonformista. Ona će od velikog broja mladih načiniti buntovnike s razlogom. Herbert Markuze stiče brojnu publiku među njima. Mnogi ga smatraju guruom, čak i ako nisu čitali njegova dela. Političke prilike išle su na ruku mladima. Dekolonizacija Afrike i Azije, Pokret nesvrstanih, rađanje buntovne levice, Komunizam, sve to oblikuje novu političku osećajnost. Ona se mogla prepoznati u borbi za jednakost, antirasizmu, u protestu protiv Rata u Vijetnamu, u Kastroizmu, Pacifizmu.

Uloga instikata je bila jasno izražena u načinu života hipika, ali izgleda da deca cveća nisu shvatila složenost Markuzeove poruke. Verovali su da sve mogu, pa i da pobegnu od principa stvarnosti. To je, međutim, nemoguće. Deća cveća nisu znala za ograničenja, ili, ako su i znala, nisu htela da ih prihvate. Hipici su odbijali da odrastu. Menjali su imena. Mislili su da se rađaju u nekom novom svetu u kojem vladaju mir, ljubav i harmonija. Živeli su u prenatrpanim sobama. Jedino bez čega nisu mogli su hi-fi uređaji, duga kosa, trake oko glave, simboli mira, telo izloženo teškim iskušenjima, loša ishrana, zarazne bolesti, satanistički obredi, droga, kolektivni seks, nasilje… I kraj.

celebrate Hipi Pokret   uključi se, pokreni se i odbaci pravila

Hejt-Ešberi se potvrdio kao zabluda. Pokret se zamorio. Kvart snova je utonuo u suton. Preovlađujuća kratkotrajnost hipi zajednica, odnosno komuna, svedoči o tome da je mladima teško da žive u mikrodruštvima koja su sami stvorili. U njima su suočeni sa materijalnim i moralnim ograničenjima za koja nisu bili pripremljeni. Život u prirodi, u primitivnim uslovima, brzo gubi svoju privlačnost i mladi postaju umorni od takvog načina života. Shvativši ograničenja koja nameće primitivan način života, hipici ponovo otkrivaju prednosti američke civilizacije.

Društvo koje su bili napustili ograničava ličnu slobodu, to je nesimljivo. Ali zar to nije slučaj sa svim društvima i zar beda usred prirode takođe ne predstavlja neku vrstu zavisnosti?.

Kristijan Sen-Žen Polen

To je narovoučenje. I hipici i svi budući buntovnici suočiće se sa ovim pitanjem koje je istovremeno i odgovor. Društvo koje ograničava, izaziva bunt, a proizvod bunta je kontakultura. Dalje, rezultat kontakulture je saznanje o novom ograničenju, pa sledi povratak na početak. Hipi pokret je trajao nekoliko godina, dok nisu došli buldožeri da sruše seoske hipi zajednice, posle dugotrajne bitke i pobede koju su izvojevali pravnici, koristeći se nedostatkom odgovarajućih higijenskih uslova. Ali, nije sve srušeno do temelja. Neke vrednosti hipi pokreta preživele su do danas. Neke vrednosti su čak i ojačale, nakon što je bunt splasnuo (kontracepcija i legalizacija abortusa). Zatim, feminizam i pokret homosekualaca, rok muzika najviše od svih.

U  pesmi  Revolution koju su pevali Beatles, John Lenon kaže: Svi mi želimo da promenimo svet, ali kad govoriš o uništavanju, ne računaj na mene. U toj jednoj rečenici sadržana je suština odgovora na pitanje zašto kontakultura, odnosno hipi pokret, ne može da se održi kao protest. Ne zato što ga vlasti uguše, već zato što se uguši u sopstvenoj površnosti.


Ivana Malenčić je studentkinja sociologije koja obožava svoje prijatelje, crtane filmove, rock muziku, i traži svoje mesto u koordinantnom sistemu haosa. “Volim da mislim o tome kako ćemo da slomimo ili zbacimo ceo postojeći poredak. Privlači me sve što je u vezi sa revoltom, neredom, haosom, a posebno aktivnosti koje naizgled nemaju nikakvu svrhu. Čini mi se da je to put ka slobodi – spoljašnja sloboda je način da se postigne unutršnja sloboda.” Džim Morison

Editors choice