Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat

Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat

Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete pročitati ovde.

Postoji istorija koja se uči u školi, ona koju ćete naći u knjigama ili na internetu, zatim ona najtananija zadiranja u pojedinosti koje razrađuju istoričari u naučnim radovima. Ali ovo što ću vam ispričati ne može se doznati ni u školi, ni iz knjiga, sa interneta ili iz naučnih radova. Zato što pripovest na svom kraju ima ličnu priču koju ne bih saznao da nisam unuk jednog od učesnika.

Priča počinje na Balkanu. Godina je 1878. Tursko carstvo propada. Međunarodna zajednica priznaje nezavisnu Kraljevinu Srbiju i tu počinju nevolje. Južnoslovenski narodi očekuju da će propast Turske doneti slobodu, a nadu da će iz Kraljevine Srbije (i Majke Rusije) poteći spas gasi odluka da Austrougarska preuzme Bosnu. Malena Srbija odjednom dobija supersilu za komšiju. Kao kada bismo se danas graničili s Amerikom, na primer.

Nezadovoljni pasivnošću vladara Srbije, zaverenici pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića – Apisa, svrgavaju s vlasti Obrenoviće i postavljaju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Srbija više nije nejaki turski vazal, već značajna i snažna država, s tom nesrećom da su joj komšije vladari polovine Evrope, Austrougari.

Dokaz snage i žilavosti mlade Kraljevine dolazi u vidu Carinskog rata protiv Austrije, poznatijeg i kao Svinjski rat. Naime, Austrija je pokušala da oslabi ekonomiju Srbije i uvela je niz zabrana za uvoz iz Srbije. Kao poljoprivredna zemlja koja je zavisila od tržišta Austrougarske, računali su da će Srbija brzo pokleknuti. Međutim, brzom akcijom i saradnjom države i trgovaca, umesto propasti dogodio se prosperitet. Otvorena su nova tržišta, uspostavljen priliv novca kojim je sagrađena značajna saobraćajna infrastruktura, i uopšte, zemlja je ojačala. Stoga je Kraljevina Srbija hrabro ušla u protest protiv Austrougarske aneksije Bosne. Naravno, supersila je ispunila svoju volju, ušli su u Bosnu, a Srbija je prećutno prihvatila taj potez. Izbila su i dva Balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik.

E, sad.

U Bosni, za to vreme, narod je pokušao da se prilagodi novom carstvu. Međutim, bilo je i onih koji nisu želeli da zaborave nade i snove o ujedinjenju. Sloveni su u celoj Austrougarskoj imali isti onaj potlačeni status koji su podnosili i za vreme Turaka. Bili su i dalje – raja. Koliko duboko je sezao prezir Austrougarske spram svih Slovena, govori i činjenica da su ženu Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand von Osterreich-Este), austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika, Sofiju Hotek (Sophie Maria Josephine Alba Chotek von Chotkova und Wongin), vojvotkinju od Hoenburga, tretirali kao nižerazredno biće.

franc2 Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat

Franc, Sofija i troje dece, Sofija, Maksimilijan, Ernst

A Franc je bio zaljubljen i ludo je voleo Sofiju. Pod pritiskom oca i majke, te gotovo svetske političke javnosti, Franc je bio prisiljen da pristane na morganatski brak. To je značilo da Sofija nikada neće deliti njegov položaj i čin, nikada uživati poštovanje, a njihova deca nikada neće moći da naslede bilo šta u okviru carstva osim majčine titule. Čak nije smela s njim da se pojavljuje na bilo kakvim zvaničnim skupovima i državničkim funkcijama. Osim! U zakonu je postojala rupa. Bilo im je dopušteno da se zajedno pojave jedino u prilikama kada bi Franc nastupao kao vojno lice.

franc Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat

Nadvojvoda i vojvotkinja, tik pred atentat

I zato je Ferdinand zahtevao da ide u Sarajevo. Znalo se da je atmosfera zategnuta, da će biti nevolje. Neki istoričari čak smatraju da je Austrija bila obaveštena o predstojećem atentatu. Ipak, za Ferdinanda i Sofiju to je bila retka prilika da se zajedno pojave u javnosti, da se voze u istom automobilu. I nadvojvoda je pristao, znajući ili sluteći opasnosti.

Eh, nema više takvih ljubavnih priča, zar ne?

Uz podršku tajnog društva “Crna ruka”, u Bosni su počeli da se okupljaju studenti spremni na radikalnu akciju. U najvećoj tajnosti odabrani članovi dobili su obuku, oružje, pištolje, bombe i drugu opremu. Od 10 mladića revolucionarnog (danas bi se reklo – terorističkog) pokreta “Mlada Bosna”, dvojica su bili moji preci Veljko i Vaso Čubrilović. Ne bi bilo prvi put da braća zajedno vode bitku, ali s obzirom na tajnost društva i opreznost (kao i iskustvo) srpskih oficira koji su učestvovali u zaveri, braća su prvi put doznala da su zajedno kada su se već našli među odabranima za atentat. Dakle, od 10 ludaka koji su namerili da ubiju nadvojvodu (to vam je kao da danas neko pokuša da organizuje ubistvo Baraka Obame), dvojica su mi preci.

No, da se vratim na to šta se dogodilo na sam dan atentata, Vidovdan, 28. juna 1914.

Uz mnogo grešaka, propusta policije i čudnih odluka, kolona od šest vozila prošla je pored prvog revolucionara. Nosio je bombu, ali nije stigao da je pripremi, kolona je prošla pored njega. Drugi na redu bio je moj pradeda Vaso Čubrilović, naoružan pištoljem i bombom, ali ni on nije pucao. U 10:10h kolima je prišao Čabrinović i bacio granatu koja se odbila i eksplodirala na ulici, ranivši dvadesetak okupljenih građana. Mladić je popio cijanid i bacio se u reku, ali cijanid je bio izlapeo, pa je samo povratio, a reka… eh, reka jedva da je duboka 10 centimetara. Uhapšen je, vozila su projurila, pa nijedan drugi revolucionar nije imao priliku da deluje. Činilo se da je katastrofa izbegnuta.

Ipak, zbrka se nastavila. Franc i Sofija saslušali su pozdrav gradonačelnika Sarajeva, ali nisu želeli da idu u obilazak po planu, već da posete bolnicu i ranjene. O promeni plana vozač nije bio obavešten. Prošavši most, zakočio je i pokušao da ubaci u rikverc, što je dalo dovoljno vremena Gavrilu Principu da priđe i ubije Franca i Sofiju. Kasnije je Princip izjavio da je želeo da ubije guvernera Bosne, generala Poćoreka, a ne Sofiju.

“Sofija! Sofija! Nemoj umreti! Živi zbog naše dece!”, povikao je smrtno ranjeni nadvojvoda. Umrla je na putu do bolnice, a Franc 10 minuta posle nje.

franc3 Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat

Ovako je, za potrebe štampe, izgledala ilustracija atentata

Mnogo godina kasnije, kao uvaženog akademika, bivšeg ministra poljoprivrede i šumarstva, te istaknutog istoričara, Vasu Čubrilovića pitao je u polutami sobe jednog popodneva moj otac: “Zašto nisi pucao? Ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla ispred tebe.”

Vasin odgovor bio je: “Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka. Nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije.”

Eh, ne da nema više romantičnih priča kao što su Ferdinandova i Sofijina, već nema ni takvih džentlmena kao što je bio Vaso.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.