Cupkanje nogom, lupkanje prstima po površini stola, premeštanje sa jednog mesta na drugo, osećaj da te ljudi nerviraju čak i ako ne izgovore ni reč, pa i taj mrki izraz lica koji kao da govori “do podne mrzim sebe, od podne ceo svet”, samo su neki od pokazatelja da mi tog dana nije baš sve po volji i da je možda bolje da me ljudi zaobiđu u širokom luku. Ne, nemam sutra ispit, i ne, nisam se svađala sa dečkom i povrh svega ne drma me PMS. Pa čime onda to da objasnim? Treba mi razlog zbog kojeg sam tužna, nervozna, pomalo depresivna i besna, očajna… i odakle samo izbija ovaj osećaj bespomoćnosti?

Ovakvi javni gestovi nekome će učiniti da pomisle da skrećem pažnju na sebe, ali istina je da mi je to poslednja namera. Istina je da mi u takvim trenucima treba isključivo samoća, mir, moj kutak u kome ću natenane i polagano pregurati ono što u šali zovem prvi stepen ludila. Svesna sam činjenice da u ovome svakako nisam usamljena i da većina ljudi suočena sa današnjim brzim, modernim tempom života i svakodnevnim stresnim okolnostima, preživljava te iste momente.

Tri sveta pravila za ovakve situacije su:

1) Nikako, ali nikako mi ne postavljajte pitanja nalik: “Šta ti je?”; “Zašto si neraspoložena?”; “Jesi li nešto ljuta na mene?”

Svi oni koji imaju fazu “ne diraj me, nije mi dan” dobro znaju o čemu govorim. Poslednje što želim tada je da razgovaram sa nekim, još manje da objašnjavam.

2) Ostavite me samu!

Ko kaže da je samoća teška? Ume i te kako da prija, a naročito tada. Ljudima ponekad ume da postane bolje u psihičkom smislu kroz razgovor sa nekim, ali ovo zasigurno nisu ti momenti, tako da je bolje da neke stvari preguramo sami sa sobom.

3) Muzika – obavezna.

Balade će mi možda naterati suze na oči, ali to će definitivno biti moj izduvni ventil. I dok zavaljena u fotelju po trideseti put čujem kako kreću tonovi pesme “Unbreak My Heart” Toni Brekston, već osećam da mi je bolje. Isplakala sam se za naredna dva – tri meseca.

“Stepen ludila” se različito iskazuje kod različitih tipova ljudi. Sve gore navedeno tiče se mene i meni sličnim osobama. To ne mora da bude kruto pravilo, ali u većini slučajeva jeste. I još uvek nisam pronašla rešenje za svoje krizne momente. Verujem da je najbitnija samokontrola, optimizam i pozitivan stav, ali do toga je teško doći. Isto tako verujem da je čak i od toga bitnije da dopustimo sebi da prođemo kroz sve to, a zatim nastavimo dalje kao da se ništa nije ni dogodilo. A zapravo i nije.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.

Editors choice