Lice Beograda: Milan Đurđević

Lice Beograda: Milan Đurđević

Ostale tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

Milan je završio muzičku školu Stanković – vokalno instrumentalni i teoretski odsek, a onda i FMU – Odsek za kompoziciju i orkestraciju. Kompozitor je primenjene muzike i muzički je urednik Doma kulture Studentski grad. Razgovarali smo o muzici danas, karijeri, pa ako se vidite u ovom svetu, biće vam drago da pročitate još nečije utiske.

WANNABE MAGAZINE: Zašto ste baš upisali kompoziciju, šta vas je privuklo?

MILAN: Stvaranje. Voleo sam da se igram plastelinom, Lego kockicama, da kreiram, oblikujem. Zvuk se, kao fizički kvalitet, logično nadovezao na to. Muziku za film sam zavoleo gledajući filmove u kojima je muzika imala istaknutu, narativnu ulogu.

Ima li razlike između klasične i filmske muzike, koju više volite?

Naravno, velike. Zanatski deo je sličan, ali je stvaranje umetničke muzike, svakako, jedan lični proces. Samo stvaranje uglavnom nije ograničeno ni na koji način, osim ako autor sam sebe ne ograniči. U filmskoj muzici skoro sve je obrnuto.

S obzirom na to da volim da radim sa ljudima, a da se zanatski još uvek razvijam, za sada mi više prija rad na primenjenoj muzici.

Slika1 MIlan Lice Beograda: Milan Đurđević

Milan Đurđević

Da li smatrate da je Beograd napredovao u muzičkom smislu i zbog čega?

Svakako jeste u odnosu na devedesete. Danas postoji izobilje mladih i talentovanih muzičara, koji odlično i kvalitetno stvaraju. Takođe, veliki broj klubova i koncertnih mesta doprinosi bogatstvu ovdašnje scene.

Šta je potrebno promeniti na muzičkoj sceni?

Kontekst i stav kojim pristupamo muzici. To je ključna promena. Ovde je izgubljena jedna “normalnost” u odnosu prema muzici i njena pozicija u društvu. Vladaju same krajnosti. Od kiča i šarenila do “poternica u autobusima”, elitizma, s jedne, i primitivizma, sa druge strane. Jedno povlači drugo – takav je zakon.

Za sve to najzaslužniji su školovani muzičari, jer su oni izgubili vezu sa realnošću; vinuvši se u visine akademskog elitizma, pogazili su svoje izvorno, trubadursko poreklo.

Ko je tu napravio grešku, muzičari?

Stvoriti toliki jaz i nerazumevanje sa opštom populaciom jeste ozbiljna greška. Potceniti ekonomski, medijski, pa i maspopularni aspekt muzike, s njihove strane u najmanju ruku je reklo bi se, autistično ponašanje. Mi moramo da osvojimo Pink, a ne on nas. Imamo narod koji nije osposobljen da sluša umetničku muziku.

Budući akademski građanin nije u mogućnosti da razume jednog Mocarta (Wolfgang Amadeus Mozart), džez, pa često ni zabavnu muziku. U to sam se lično uverio kroz pisano istraživanje i posmatranje mladih ljudi koji žive u Studentskom gradu. Šta je tek sa ostatkom populacije?

Ovde bih se ogradio: nemam ništa protiv narodne muzike, ne samo izvorne, već i novokomponovane. Naprotiv. Smatram da sve treba da postoji, da sve mora biti dostupno, ali da se ljudi moraju postepeno edukovati kroz što privlačnije sadržaje – pre svega, kvalitetne i njima “razumljive” muzike.

Šta se promenilo?

Stvaraoci popularne muzike imaju kakav-takav auditorijum u urbanim sredinama. Razni derivati i crossover vatrijante narodne muzike apsolutno su najdominantniji muzički jezik kod većine populacije. Postoji veliki disbalans, a to nije dobro. Na primer, kada bi se održali kakvi muzički izbori, koalicija “narodne muzike” odnela bi 245 od 250 mandata.

Umetnička muzika jeste na izvestan način – avangarda koju razume jedan uži krug ljudi – nešto što ide ispred svog vremena, ispred razumevanja opšte populacije, zato jeste posebna i elitistička, ali s druge strane ona mora čvrsto držati vezu sa onim – opštim. Nažalost, to je nestalo, tako da danas imamo muzičke škole i akademije koje ne znaju kuda idu. Osnovni razlog jeste stvaranje nepotrebnih kadrova, koji nemaju nikakvu publiku, jer opšta populacija je “gluva”, a tu niko nikoga ne čuje… Muzika danas više nije primarno umetnost, nije čak ni roba, ona je sredstvo.

Slika MIlan2 Lice Beograda: Milan Đurđević

Muzika je avangarda

Kakav je FMU kao fakultet, da li daje opcije za napredovanje?

Kakav je danas – ne znam, ali dok sam studirao bio je spor, zastareo, krutih stavova, reciklirajućih kadrova, preozbiljan, bez svesti za okruženje i vreme u kome se kao institucija nalazi.

Kao neko ko je diplomirao kompoziciju i prošao petogodišnji drill voleo bih nešto da kažem na tu temu. Mislim da studenti kompozicije imaju veoma lošu perspektivu u našem društvu, a posebno što su “poluobučeni” za savremeno muzičko tržište.

Kako to?

Umetnost je danas velikim delom biznis. Negirati to jeste veoma kratkovido. Da se sam nisam obučio studijskom radu, midi implementaciji, produkciji, marketingu, menadžmentu, sada bih mogao da sedim i plačem za klavirom. Novo vreme zahteva i nov način rada. Moramo školovati ljude koji će od toga živeti, a ne ljude koji će biti avangarda u jednom muzički posrnulom društvu, bez publike, bez mogućnosti da rade ono za šta se školuju. Umesto da im se razvija sposobnost da budu svestrani, u skladu sa ovim vremenom i zaista slobodni, spremni za tržište, studenti kompozicije se uteruju u jedan relativno uzak prostor moderne umetnosti, razumljive malom krugu ljudi, koji broji nekoliko stotina u zemlji od preko sedam miliona stanovnika.

A zbog čega se to dešava. Čija je to krivica, ako tu uopšte i postoji osoba koju možemo imenovati kao takvu?

Dok sam studirao, često sam se pitao da li su moji profesori svesni toga ili su uljuljkani i rade za platu? Nažalost, shvatio sam da je ovo drugo. S tim u vezi, dodao bih da studenti, pa i svršeni akademci najčešće nemaju mogućnosti ni za kakav rad, dok profesori rade i na po tri mesta. Smatram da država mora da povede aktivniju ulogu u ovome i preseče Gordijev čvor.

Zalažem se da institucija profesora bude promenljiva kategorija poput poslaničkog mandata, a studenti moraju imati mogućnost izbora. Isključivo studenti, jer bez njihovog nadzora udobno profesorsko mesto uljuljkuje. Dok se to ne desi ovakav nezdrav sistem nastaviće da parazitira. Potrebne su krupne i bolne promene da bi sve došlo na svoje mesto.

Zaokružio bih ovaj poduži odgovor parafraziranjem tvog prvobitnog pitanja: Opcije za napredovanje mladih muzičara, zaposlenje? Možda do poternica u javnom gradskom prevozu…

Koliko je teško raditi kao profesor?

Da biste bili dobar profesor, pre svega morate biti dobar pedagog, a zatim stručnjak u datoj oblasti.

Profesori ne bi smeli da budu nikakve veličine, već saradnici na putu razvoja svojim učenicima/studentima. Profesor je tu za studenta ili đaka, a ne obratno. Dok to ne postane norma, uveren sam da ne može biti ni preko potrebnog pomaka u reformi školstva.

Zašto volite muziku?

Mnogo je razloga, ali pre svega zbog mogućnosti da proširim svoju svesnost. Mislim da muzika može da utiče na čoveka u jednoj suptilnoj dimenziji – da on postane senzitivniji, da razvije dublju percepciju realnosti. Međutim, takođe smatram da muzika ne može da promeni kvalitet čovekove duše, u šta mnogi, čini se, veruju. Bavljenje muzikom ne stvara po automatizmu kvalitetnije ljude.

Zašto i da li volite Beograd?

Apsolutno. Postoji mnogo razloga.

Kada biste imali priliku, da li biste napustili Srbiju?

Kako to obično biva, pitanja su jednostavna, a odgovori složeni. Dakle, načelno da – ukoliko bi to značilo moj profesionalni razvoj i angažman, kao i mogućnost da porodici priuštim kvalitetniji život.

slika3 MIlan Lice Beograda: Milan Đurđević

Poruka za čitaoce: Neka vas ispuni ljubav, a mudrost, snaga i lepota budu mera veših dela. Možda promašite sredinu, ali pogodićete sve ostalo

Imate li uzore?

Naravno, mnogo njih. Kako čovek sazreva i uzori se menjaju. Prvo su to bili likovi iz filmova, vatrogasci, astronauti, a sada uspešni i mudri ljudi.

Koji je vaš moto i zbog čega?

Balans u svim stvarima, bilo one dobre ili loše. Jednostavno, postupci krajnje dobrote često postaju loša dela. Nije slučajno rečeno da je put do pakla popločan dobrim namerama. Takođe, loša stvar dobro izbalansirana, često postaje eliksir promene, pokretač dobrih stvari. Na primer, nekoliko suvišnih nota ili previše boje, često ukazuje na razliku između dobrog ili lošeg dela.


Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vladu Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste. “Don’t get confused between my personality & my attitude. My personality is who I am, my attitude depends on who you are.”