Pesma leda i vatre

Pesma leda i vatre

Zvali su ga Basta, nekako skraćeno od Sebastijan, što je jako neobično u Srba, s obzirom na to da je rođen u prvoj polovini osamdesetih, kada je svako drugo muško čeljade nazivano Marko ili Miloš. Rastao je u jako maštovito i nadasve radoznalo dete, što najčešće rezultuje time da takva jedinka tokom puberteta pripadne toj određenoj grupaciji ljudi, u popularnoj kulturi poznatijoj kao gikovi (geek). Ova jako inteligentna skupina zaljubljenika u tehniku pored svakodnevnog života na koji su osuđeni na ovoj planeti (u prokleto zabačenom kutku svemira na rubu Galaksije), omiljeni deo dana provode u samoći svoje sobe uz knjige, stripove, “Ratove zvezda”, heroje i muziku, sanjajući o nekim drugim svetovima.

A Basta je bio jako skeptičan tog bljutavog beogradskog zimskog dana, pre nekih sedam godina, kada je izašao iz svoje omiljene knjižare sa prvom knjigom iz tog nekog novog serijala o kome ništa nije čuo do tada. Bibliotekar mu je jednim jako suptilnim navaljivanjem i spominjanjem dostizanja naslova na prvo mesto liste “New York Times” bestselera objasnio da će jednostavno uživati. Ali kada provedete osnovnu i srednju uz Tolkina (Tolkien), Pračetov (Pratchett) “Disksvet”, “Autostoperski vodič”, Stivena Kinga (Stephen King), “Magle Avalona”, Džordana (Jordan), Zeleznija i ostale, sumnjičavi ste prema tamo nekom Džordžu koji je verovatno samo još jedan u nizu pokušaja stvaranja neke nove sage epskih razmera. Basta jednostavno te večeri nije mogao da zna da će se za tri dana nakon što je završio knjigu osećati kao Han Solo probuđen iz kibernetske ledene komore, potpuno sluđen i obnevideo.

Tako sam i ja, baš te zime, od istog tog Baste, uvučen u avanturu čiji kraj željno iščekujem i danas. Negde između predavanja smo sedeli u našem podzemnom studentskom kafiću, gde smo srkutali onaj nes za džabe, a njegova priča je otprilike zvučala ovako.

Matori, ovo iskustvo ne mogu da ti opišem. Ti jednostavno moraš da je uzmeš u ruku i videćeš, progutaćeš je od korica do korica! Daj mi taj kikiriki. Ne, ne mogu da ti je pozajmim, čeka me u sobi, čitam je drugi put.

Pazi, kada počinješ, knjiga te jako naglo i neočekivanu uvodi u priču. I malo toga ti je jasno. Od starta se upoznaješ sa gomilom likova i u suštini, negde mi je smetalo odsustvo glavnog baje za kog se po navici uvek vezujem. Ali uprkos tome, iz strane u stranu, taj okean u koji si uvučen te ne pušta i već posle petine, ti si potpuno u štivu.

Ono što me je u suštini najviše oduševilo je koliko je knjiga u stvari brutalno realna. Ako očekuješ još jednu bajku… Pa, nemoj da očekuješ bajku. Jeste kompletna radnja smeštena u neki imaginaran srednji vek, ali ovde nema junaka, Aragorna, Roulanda ili nekih Skajvokera, blještavih štitova, dama i onih koji će sjebati  loše čike i spasiti svet. Budi spreman na kurve, znoj, eksplicitne scene seksa, blato, hladnoću i skorelu krv. Budi spreman na to da dobri likovi ginu, a loši vladaju, i da dobri likovi ne uspevaju da bez žrtvi, uz pomoć Sile ili nekog štapića naprave svet boljim mestom. Budi spreman na jedan surovi triler o svim ljudskim vrlinama i manama, ispripovedan tako vešto da jednostavno više ne znaš odakle vreba novi Kajzer Soze i gde ti neće biti objašnjeno ko je Tajler Durden. Nijedna glava nije dosadna jer je svaka perfidno Tarantinovska. Ne pušta te. I da… Jedan savet. Ma koliko te iznova i iznova navodila da se vežeš za jednog lika, nemoj. Jer, recimo, život je jako jeftin.

Nema razloga da dalje pričam, a i ne znam šta bih ti još rekao. Martin je nesumnjivo genije. Ne znam šta ću da radim sada dok ovi naši ne izdaju sledeći deo. Zamrznite me, prokleti bili! Zamrznite me! Dobro, dobro, neću da se derem.

Dodaj mi taj nes. Verovatno se ohladio. A da, zaboravio sam gde sedimo. Ovde je uvek hladan.

I tako je Basta pričao o Martinu (George Martin) i njegovoj “Igri prestola”. I sve što je rekao je tačno. Dok smo mi sve ove godine plovili Vesterosom i sebično ga čuvali samo za sebe, ljudi oko nas su nezainteresovano živeli svoje dane, potpuno nesvesni njegovog postojanja. Tako je bilo i sa Tolkinom do Pitera Džeksona (Peter Jackson), kada je za “Gospodara prstenova” čuo i ostatak sveta. A tako je bilo i sa “Pesmom leda i vatre”, dok HBO nije odlučio da je ekranizuje. Ali o tome neki drugi put.

Featured image: Michael Komarck


Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.