Put kojim se češće gine

Put kojim se češće gine

Znate li koliko ste privilegovani što ste živi?

Ako ste mladi i zdravi, sposobni ste da jurcate i ne misleći o trošenju i uštedi energije, a osim arogancije, čista računica vam dozvoljava da se zalećete i razbijate, oporavljate i nastavljate još ihaaaa!

Ukoliko ste nešto zreliji, onda znate koliko ste privilegovani što još uopšte dišete. Ako ste se dovoljno puta slupali i oporavili, valjda umete da cenite svaki dan i svaki dah.

Jer, autostrada (ko je smislio tako tačno ime, alal mu nesvest) nije tamo negde, na opasnim drumovima sa neoznačenim krivinama i ludim vozačima, nego pod našim nogama.

A na našim nogama smenjuje se suluda obuća – čizme od sedam milja, Dorotine crvene cipelice, onda one staklene, od kojih jedna stalno spada i razbija se, a često obujemo i one užarene, smišljene za zle maćehe koje u njima moraju da igraju dok ne padnu mrtve.

Skakućemo, preskačemo, spotičemo se, takav je put.

Usput, bandere okićene umrlicama sve češće i sve gušće.

Put nosi, put kosi.

Autostrada nastradalih.

Nedođija beznađa.

Butler Michael Rodeo Drive PhotoWALK PhotoNOLA 2013 651x442 Put kojim se češće gine

Samo gledajte ispred sebe i budite budni

Padaju žrtve/buka za mrtve/krila na pete/noge nek lete/gde će me razneti/trka bez pameti…

Što bi možda rekli neki reperi.

Ako stanete da razmislite, može vam se desiti da život provedete u razmišljanju.

Ako se zapitate zašto je neko pokošen, a nekome vetar stalno duva u leđa, možda ste na putu da postanete kvalifikovani ispravljač krivih Drina.

Ako zavapite nije feeer, setite se da je fer ograničena i vrlo ljudska kategorija i da nema ničeg zajedničkog sa silom disanja i izdisanja.

Samo se radi o tome da ste na autostradi i nema parkiranja. Ili vozite u koloni, ili pretičete, ili ste sleteli s puta.

Ako ste izgubili nekog koga volite i na koga ste računali, pa se ljutite na boga, sudbinu, svet, kosmos, na sve, imate pravo da se ljutite, besnite, očajavate i tugujete, jer samo kad ste živi možete sva ta osećanja da iskusite.

Doći će kraj i vašem jurcanju autostradom, a dotle, jurcajte, hodajte unatraške, kotrljajte se, posrćite, puzite, letite sa krilima na petama, skačite, trkajte se, padajte i nastavljajte.

Koliko god se zadihali, setite se da je to zato što dišete.

I samo napred. Nema tu pameti, nema preračunavanja, nema uštede, nema logike. Napred je jedino kuda možete.

Gde se uopšte nalazi nazad?

Na suprotnom kraju od smrti?

Stari ljudi su tako često tako detinjasti, da je sasvim izvesno kako su pokušali da se vrate nazad, ali dok oni tripuju povratak, samo i dalje stupaju napred, ka odlasku.

Mladi, koji su odjednom sleteli s puta i ostavili nas zaprepašćene, nisu stigli da se uplaše i pokušaju da se povuku.

Ne znate hoćete li dočekati puzeću starost ili ćete se slupati na sledećoj krivini i ne možete da pazite dovoljno.

Samo budite budni i gazite te kilometre i znajte da vam je čast i dužnost da učestvujete u saobraćaju.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.