Rođena da pobeđuje

Rođena da pobeđuje

Kao devojčica obolela je od bubrežne insuficijencije. Uz stroge dijete i jaku terpaiju borila se svojom bolešću do svoje četrnaeste godine. Od tada život joj se sveo na aparat za dijalizu. Nakon 10 godina života koji se brojio satima između dijaliza, K. M. (27)  dobila je novi bubreg, i šansu za novi život.

Vreli jun u gradu na jugu Srbije. U hladovini parka, K. počinje svoju priču, dugu skoro dve decenije:

- Kada je sve počelo nisam ni bila svesna težine svoje bolesti. Imala sam samo šest godina, i poput svakog deteta, sve sam shvatala olako. Primećivala sam zabrinute poglede svojih roditelja ali sam smatrala da preteruju i da će sve brzo biti gotovo. Nažalost, životna realnost me je ubrzo ošamarila. Broj tableta koje sam dnevno pila iz meseca u mesec se povećavao, dok na kraju nisam pila i po 30 tableta dnevno. Međutim, tablete su bile najmanji problem. Kako je vreme prolazilo dijete su postajale rigoroznije. Jela bih po dve kriške hleba dnevno, a o slatkišima sam mogla samo da maštam. Čini mi se da sam konstantno bila gladna i žedna.

Pored svih lekove i dijeta, tada četranestogodišnjoj K. otkazuju oba bubrega, i dijaliza postaje jedino rešenje. Četiri puta nedeljno K. je odlazila u Kliniku za nefrologiju i čekala svoju terapiju:

- Ne želim da me iko sažaljeva, ali kada sa ove distance pogledam na tih deset godina svoga života, zapitam sam da li je to uopšte bio život. Sve se svodilo na odlazak i povratak sa dijalize, i čekanje novog odlaska. A svaki odlazak, bio je teži od prethodnog, jer sam sa godinama postajala svesnija svega, pa čak i onog najgoreg. Ipak, kada odrastate po bolnicama, oguglate na sve, pa čak i na sopstvenu bolest. Ništa mi, međutim, nije pomagalo kao moja porodica. Znam koliko su propatili, ali uvek ćutke, u sebi, da slučajno ne bi mene uznemirili. Beksrajno sam im zahvalna na svemu, a najviše na tome što me nikada nisu sažaljevali, i što me nikada nisu gledali kao nekog ko je samo bolestan i ništa više. Videli su mene celu, a ne samo moju bolest.

Tog dana kada je dobila poziv, kojem se nadala čitavu deceniju, niko nije mogao da obuzda emocije. K. je od početka dijalize bila na listi čekanja za bubreg, ali kako je vreme prolazilo činilo se da su šanse za transplantaciju minimalne. Ipak, tog oktobarskog prepodneva 2007. godine, telefon je zazvonio a na liniji je bio njen dugogodišnji lekar. K. se seća razgovora:

- Nije rekao puno, samo jednostavno ”Dođi što pre. Mislim da smo uspeli”. Nisam bila svesna njegovih reči. Činilo mi se da su mi sva osećanja otupela, i čitavim putem do Klinike sam ćutala. Kako sam morala u Beograd zbog tipizacije, neizvesnost i tenzija su dostizale vrhunac. Sećam se dugog hodnika Instituta za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije u kojem smo svi sedeli i čekali rezultate. Čekali smo sigurno čitavu večnost. Kako sam ugledala sestru i doktora znala sam da smo zaista uspeli. Sve je puklo u meni i plakala sam kao nikad u životu. Ipak čekala me je operacija, zatim strah da mi telo ne odbaci organ, postoperativni period. Sve je to ipak bilo ništa u odnosu na ono što sam preživela. Znam da zvuči izlizano, ali doslovce, počela sam da živim novi život. Ništa više nije bilo teško i sve je dobilo smisao.

Nakon operacije K. je nastavila svoje studije, koje je zbog bolesti morala da prekine, i ponosno izgovara kako joj je ostalo još pet ispita. Ima velike planove i sigurna je da će ih ostvariti, jer kako kaže ako je pobedila u bici za život, pobediće i u svakoj drugoj. ”Rođena sam da budem pobednik”, rekla je pre nego što smo se rastale a ona se upitila glavnom ulicom grada na jugu Srbije.


Branislava Antović je novinarka i autorka bloga Divine World of Fashion, kojoj je moda rehabilitacija od svakodnevnice. Njen moto: “I am a fashion person, and fashion is not only about clothes – it’s about all kinds of change.”