Drugi deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde
Za razliku od Gospođe, ovaj čovek i te kako zna šta radi sa automobilom. Iako su stilovi vožnje krajnje suprotni, ni ova nije ništa manje stresna od prethodne. Usput prolazi pored pandura sa 120km/h, i u stilu moji su drugovi žestoki momci velikog srca i kad se pije i kad se puca samo trubne i nastavi dalje. Mislim se, super, nema vajde ovde ni od policije. Tako mi i treba kad slušam roditelje!
Stajemo ispred neke ogromne zgrade na kojoj piše “TOP CHANNEL”, čuvar diže rampu i parkiramo se u moru skupih automobila. Gospođa nam objašnjava da je ovo prva privatna nacionalna televizija i da je Šef jedan od vlasnika. Tu ćemo, navodno, volontirati celih mesec dana, ne bismo li što bolje naučile jezik. Gledaju nas ljudi, guraju se da se upoznaju sa nama, izgovaraju nam svoja čudna imena. Ne pamtim ni jedno. Prolazimo pored televizije, pa odlazimo na sprat na kom je radio. Sve je vrhunski opremljeno i nemaš osećaj da si u Albaniji. Ja gledam Jovanku, gleda ona mene, nemamo pojma o čemu se radi i šta nas je snašlo. Zašto su, dođavola, svi tako ljubazni?! Hello! Mi smo Srpkinje, zar ne bi trebali da nas mrzite?! Ma, sigurno se foliraju zbog Šefa, ignorisaću ih za svaki slučaj.
Na kraju obilaska dodeljuju nam dve devojke koje će se o nama brinuti i uvesti nas u posao. Jedna je bucmastija, neopisivo čudnih crta lica, al’ nekako slatka. Ruke i grudni koš toliko su joj uzani da mi pada na pamet da majice kupuje na dečijem odeljenju, dok od kukova nadole izgleda kao onaj debeli starac iz moje glave kog sam sama zamislila kao glavnog krivca za moj ulubljeni štalski krevet. Možda su u rodu. Druga je tanana crvenekosa, velikih tužnih očiju, premalenih zuba za toliku vilicu i potpuno neprijatna za oko. Dugo nisam mogla da spojim njene godine i toliko propalo izborano lice.
Dëshmorët e Kombit Boulevard (Bulevar narodnih heroja) - ovde se nalazi većina važnih državnih i kulturnih institucija u Tirani
Posle nekoliko kurtoaznih rečenica upućenih našim prvim albanskim drugaricama, Šef uz par instrukcija podeljenih njima za sutrašnji dan daje znak da je obilazak završen. Gde ćemo sad, dođavola?! Ah! Opet se probijamo kroz krdo njegovih ulizica, sve do vrata. Šef i Gospođa pozdravljaju nas i ostavljaju same sa šoferom, koji će nas odbaciti do kuće. Da li će nas zaista odvesti do štale ili u neki bordel, na naše pravo radno mesto? Da li da sednem uopšte u auto? Možda da sačekam da Šef i Gospođa odu, da odugovlačim, pa da onda Jovanka i ja zbrišemo? Samo – kuda da bežimo? Ne poznajemo grad! Šta ako nas pojure? Kome ćemo se obratiti za pomoć? Ambasadi? Možda su ljudi iz ambasade u dosluhu sa njima? Kome da verujem, dođavola? Ma, šta i da verujem, kad nemam pojma gde se ambasada nalazi! Paranoja mi izjeda mozak, ne mogu da se oslonim ni na sopstvenu intuiciju, isuviše me je strah.
Kucam poruku roditeljima – za svaki slučaj, ako se desi najgore. Ne bih li se odbranila od sebe same, izmišljam nekog heroja poput Brusa Vilisa ili tako nekog dase, koji dolazi da nas spašava iz kandži Šefa i njegovih “prijatelja”, prašeći im turove u stilu sam protiv svih, da bi se na kraju ispostavilo da je on u stvari moj otac, ali da je zbog svog tajnog i opasnog posla i moje bezbednosti morao da se udalji iz mog života, pa se sad vratio poput osvetnika, da odbrani čast svoje ćerke. Svako ima pravo na jednu filmsku scenu u životu. OK, Sofija, počinješ da ludiš, to je sigurno! Ne mogu više da lupam glavu od razmišljanja, nadaću se onom dobrom u ljudima (i Brusu Vilisu), pa šta bude!
Šofer nam otvara vrata i poziva nas da uđemo. Oh, moraću da se molim i svetoj Petki da nas nešto ne pogazi, upuca ili prebije u ovom saobraćajnom haosu. Kako bih volela da sad mogu da odšetam do štale, a i da mogu, džaba mi, Gospođa nam je toliko lepo pokazala grad da jedino što sam uspela da upamtim jesu tri semafora na ogromnim raskrsnicama, na kojima mi se javlja neopisiva želja za životom. Šofer puši extra slim cigaretu, sve ponosno uzdižući svoj Uho Grlo Nos nokat i ogromni pečatni prsten, naravno, od one skupocene žute rude, i trabunja nešto na onom svom jeziku, a ja ne mogu više da ga podnesem, pucaju mi i uši i glava više od albanskog, danas ga baš ne volim, zamara me i zvuči mi kao neko zamotano brbljanje i mumlanje. Hoću samo da spustim glavu u neku hladovinu, ne bi li ova zažarena lopta napokon prekinula da misli i zaspala.
Nastavak možete pročitati ovde.
Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.
