Sa mesta na kome se nalazimo, briga o sebi je obična egocentričnost, a situacija u kojoj se nalazimo zahteva svest, humanost, saradnju, disciplinu, stabilnost i snagu, briga o sebi dobija dubinu – dimenziju koja joj je nedostajala, dok smo se bavili površinom.
Sada kad nam lica pokrivaju maske, kosu čvrsto vezujemo i nosimo rukavice kad moramo da izađemo, lepota je u drugom planu. Nije bitno kakvi su nam nokti i sigurno nećemo kupiti ni jedan ruž dok traje izolacija, niti ćemo otići kod frizera, kozmetičara i na masažu. I, još važnije, da li bismo se zaista osećale bolje kada bismo to sve radile?
Kako, dakle, da brinemo o sebi, na dubljem nivou?
Bjuti rutina se svela na redovnu higijenu – tuširanje i stalno pranje ruku. Maskiranje za izlazak, presvlačenje i dezinfekciju pri povratku u kuću. Ako ne izlazimo, nastojimo da osmislimo dnevnu rutinu, da ne zaboravio da li je dan (i koji je dan) i kada je vreme za spavanje. Radimo od kuće, vežbamo u kući, kuvamo, slušamo muziku, čitamo, gledamo zabavne sadržaje, aktivni smo na društvenim mrežama, održavamo komunikaciju sa bližnjima. Nastojimo da odagnamo teskobu. Pomaže malo.
Mnogi su se okrenuli humanitarnom radu i pomoći drugima – čine male stvari u okviru svojih mogućnosti, a čine i velike stvari, žrtvujući se do samopregora. Pronalaze sebe u aktivizmu u kome mogu da se izgube i zaborave na svoje strahove i teskobu. Pomažu onima koji su najizloženiji i najopterećeniji – a to su zdravstveni radnici – konkretno, donacijama, ili simbolično, aplauzom. Briga o sebi postaje briga o čovečanstvu i nada za drugačiju, odgovorniju budućnost, za život sa dubljom svrhom i manje površnog zadovoljstva. Izgleda da je ovo kraj konzumerističkog društva čiji smo deo i da briga o sebi pre svega znači novu postavku u glavi, novi “majndset”, zasnovan na svesti da smo svi povezani i da se odgovornost prema sebi proširuje na odgovornost prema svetu u kome živimo.
Fotografije: unsplash.com
Brankica Milošević
