Nekome je pravo na izbor, nekome odraz slabosti. Nekome je beg od muka, nekome kukavičluk i nesposobnost da se sa tim mukama živi nosimo. Nekome je ludilo, a nekome konačni čin nakon dužeg, dubokog, trezvenog, ali pesimističkog načina razmišljanja. Nekome je povod za osudu, nekome lična presuda. Nekome greh, nekome pročišćenje. A, zar nije, povrh svega, najteže na sebe dići ruku.

Sarajevo, 1. jun 1936, rođen je Bekim Fehmiju.

Godine 1956. upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Završava ga 1960. godine.

Slede uloge koje su obeležile njegovu karijeru i po kojima ostaje upamćen. U filmu Aleksandra Petrovića iz 1967. godine, “Skupljači Perja”, tumači lik Bore. Ta uloga mu donosi ogromnu slavu na ondašnjim prostorima bivše Jugoslavije. Međutim, talenat kakvog je Bekim Fehmiju bio vlasnik, veoma brzo prevazilazi granice zemlje iz koje je potekao. Sarađivao je sa italijanskim kinematografima, zatim je glumio i u Americi. Takođe je bio sastavni član Jugosolovenskog dramskog pozorišta.

Svojom odlukom, Bekim Fehmiju se povlači sa javne scene, i prestaje da se bavi glumom 1987. godine. Navodi se kako je taj potez bio u znaku protesta protiv antialbanske propagande onda započete.

Iz dugogodišnje ljubavi i braka sa glumicom Brankom Petrić, Bekim ima dva sina – Uliksa i Hedona.

Godine 2001, svetlost dana je ugledao njegov memoarski roman pod naslovom “Blistavo i Strašno”; “Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u 6.30 popodne, u Sarajevu, u Ulici Nova Mahala br. 6 – glumac, u koži pisca”, ovom rečenicom nas uvodi u svoju priču.

Na jesen 2012, posthumno je objavljen i drugi deo pomenute knjige.

Bekim Fehmiju je bio priznati glumac, čovek pravilnih i lepih crta lica. Bio je čovek koji je talentom osvajao, i koji je, za razliku od uobičajenog čekanja, gotovo svakog smrtnika, da smrt dođe po svoje, rešio da sam potraži smrt, u svom porodičnom domu na Zvezdari.

Beograd, 15. jun 2010, Bekim Fehmiju je izvršio samoubistvo.

Odjeknula je vest. Bogati glumački sastav je ostao bez jednog od boljih glumaca.

Nekome je samoubistvo oslobađanje od sopstvenog zatočeništva, nekome je zatočeništvo u slobodi življenja. Nekome je slabost, nekome odlika hraborosti. Nekome je izlaz, nekome zalaz. Etika nam nalaže da ga uvrstimo u strahotu, da ga najstrašnije osudimo, ali nam ne daje mogućnost da razumemo onog koji svojom voljom odlazi.

Neko iz života izlazi kada okolnosti odluče, neko, valjda, želi da zadrži pravo da sam izabere kraj. Nekome je takav kraj jedini prohodni put koji se prostire iz mučene unutrašnjosti.

Jer, možete spasti živote koji su u tuđim kandžama, nikada one ulovljene u sopstvene. Možete pružiti ruku onome ko želi, uzalud ćete je pružati onome ko je i svoje svezao u čvor.

Šta to blista u strahoti. Šta se to crni u blistavosti.

Životu i Smrti.


Elena Ederlezi

Editors choice