Težnja za dostizanjem ideala telesne lepote stara je koliko i sam ljudski rod. Žrtve različitih, često veoma bolnih i nepojmljivo suludih procedura za postizanje estetskih standarda, koji se kontinuirano menjaju, prevalentno su žene. U izobilju tih postupaka, od pamtiveka do današnjeg dana, lično izdvajam jedan koji me je zaprepastio i potresao do srži svojom bizarnošću, surovošću i kulturnom pozadinom – vezivanje stopala u carskoj Kini.

“Zlatni ljiljani” su predstavljali ideal ženskog stopala – mala, uzana, prava, sa špicastim vrhovima i visokim lukom, mirisna i mekana na dodir. Od svih tih atributa, najvažnija je bila dužina – idealno je da ne prelaze dužinu palca, što je otprilike sedam centimetara. Oblik savršenog stopala je poput lotosovog pupoljka – okruglasto i zaobljeno na peti, a na prstima prelazi u šiljak, pri čemu bi se sva težina prenosila samo na veliki prst. To znači da su se ostali prsti i ris morali slomiti i saviti unazad, kako bi se spojili s petom. Na kraju, prorez između prednjeg dela stopala i pete trebalo je da bude dovoljno dubok da se u njegov nabor može uzdužno uvući veliki kineski novčić.

Postizao se tako što su se devojčicama, između treće i sedme godine, zavisno od klasne pripadnosti, stopala vezivala tvrdim zavojima, pri čemu su se prsti (osim palca) savijali ka tabanu i povlačili ka peti. Stopala su se mazala stipsom i povezivala mokrim zavojima, kako bi se još više zatezali dok se suše na koži. Ovakva bandaža se menjala svakih četiri dana, sve čvršće i čvršće, a hodanjem se stimulisalo lomljenje kostiju prstiju i risa pod težinom tela. Svake druge nedelje su se menjale cipele, od većih, ka sve manjim.

Cipela za zlatni ljiljan Bolni imperativi lepote, “zlatni ljiljani” carske Kine

Cipela za zlatni ljiljan

Nemoguće je zamisliti bol koji su trpele devojčice vezanih stopala. Ishemija tkiva koja je vodila u njegovo izumiranje pretila je da se inficira i pređe u gangrenu i sepsu. (Tvrdili su da svaka deseta devojčica umre zbog vezivanja stopala. Ja ne verujem u tako optimističnu statistiku.) Da ne pominjem nove salve bola kad se kosti osam prstiju i luka stopala, posle nekoliko nedelja, izlome. Onda su se prsti povlačili i savijali potpuno uz taban, a devojčice su morale da hodaju još više, dok im se slomljeni koštani fragmenti zabadaju u želatinoznu masu nekadašnjih mišića, tetiva i zglobova…

Nakon dve godine ove torture, ukoliko mučena devojčica preživi, imala bi “zlatne ljiljane” – deformisane i nakazne patrljke na kojima nikad neće moći da hoda bez posrtanja, a kamoli potrči.Veličina stopala određivala bi koliko je podesna za brak. Njena mala stopala porodici potencijalnog muža bila su dokaz poslušnosti i sposobnosti da istrpi bol pri porođaju i svim nedaćama u budućem životu. Ona bi pokazivala koliko je njihova vlasnica pokorna porodici u kojoj se rodila, posebno majci, a to bi ostavljalo dobar utisak na buduću svekrvu. Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, mala stopala bi bila ono sto će opčinjavati budućeg supruga u najintimnijim trenucima njihovog bračnog zivota.

Osećam mučninu dok zamišljam da sam u koži ovakve žene. Da trpim užasan bol i postajem invalid zarad ideala koji je zapravo mutilantan do neprepoznatljivosti?! Još gore, da svojoj ćerki jednog dana priređujem istu torturu?! Sa olakšanjem odahnem kad pomislim da su se vremena promenila i da su takve stvari sada samo deo kulturne zaostavštine i dobra podloga za beletristiku.

A onda… Shvatam sa koliko licemerja kritikujem vezivanje stopala i druge unakažavajuće i bolne procedure uopšte. Koliko puta sam gladovala da bih nosila nosila konfekcijski broj 36? U eri kad hiljade žena augmentira razne delove tela i prolazi kroz bolan i komplikovan oporavak, preoblikuje skelet lica, radi radikalne liftinge, umire od anoreksije… Samo su zahvati drugačiji, a poenta je ista – bez velikog bola i odricanja nema “lepote”, šta god ona predstavljala u datoj epohi. Kako je moguće da rod koji donosi život oduvek toliko odlučno teži da se uništi?! Mislite o tome.


Milica Novaković – spisateljica u pokušaju, feminiskinja po ubeđenju. Riznica nepotrebnih informacija, ubica romantike, večiti cinik i surovi realista. Duboko veruje da čovek koji čita knjige živi hiljade života, a čovek koji ne čita živi samo jedan.

Editors choice