Priča Pabla Nerude, kome je to inače umetničko ime a i pseudonim pod kojim je objavljivao svoje radove, počinje davne 1904. godine u čileanskom gradu Paralu (Parral). Beše to dvanaestog dana meseca jula kada je na svet došao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes), sin železničara Hozea del Karmen Rejesa Moralesa (José del Carmen Reyes Morales) i učiteljice Roze Basoalto Opaso (Rosa Basolto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti,  Rikardov otac pronalazi novi posao u mestu Temuko (Temuco) u kojem će mlađani Rikardo provesti svoje detinjstvo.

imgpablo neruda2 Ljudi koji su pomerali granice: Pablo Neruda

Nije prošlo mnogo i u život oca i sina ušla je zvanično i njegova dugogodišnja ljubavnica, Trinidad Kandija Marverde (Trinidad Candia Marverde), sa kojom je već imao vanbračnog sina i sa kojom će se venčati  1906. Za Trinidad Rikarda, alias Pabla, vežu samo pozitivne uspomene i ljubav koju je osećao prema onoj koja ga je odgajila kao prava majka, što se ne može reći i za starijeg brata, vanbračnog sina Hozea i Trinidad, kojem nije bio nimalo naklonjen.

Najbolje se slagao sa najmlađom sestrom Laurom, očevom ćerkom iz još jedne vanbračne veze koju je Trinidad prihvatila kao svoju rođenu kćer, a koja će biti njegova najbolja drugarica iz detinjstva. Između Rikarda i Laure postojala je veoma čvrsta veza ali i obostrano razumevanje. Bila je baš Laura ta kojoj će prvoj poveriti svoju ljubav prema poeziji, svoje snove koje će početi polako da ostvaruje već u muškoj gimnaziji gde će napisati svoje prve poeme. U gimnazijskim danima objaviće svoje prve radove u regionalnom časopisu “Sutra“ (“La mañana”) a i sklopiti prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije i već poznatom književnicom Gabrijelom Mistral (Gabriela Mistral) koja će na njega preneti ljubav prema ruskim autorima. Godine 1919. osvojiće prvu književnu nagradu, treće mesto na Cvetnim igrama u mestu Maule sa svojom poemom “Nocturno ideal“.

Po završetku gimnazije, Rikardo odlučuje da nastavi studije u glavnom gradu Čilea, Santjagu, gde  1921. upisuje univerzitet na kojem će studirati pedagogiju i francuski jezik. Ne napušta ni svoju najveću strast, pisanje, koje će mu doneti prvu nagradu na proslavi proleća, u čiju čast piše pesmu “Praznična pesma” (“La canción de la fiesta”) koja će kasnije biti objavljena u listu “Mladost” (“Juventud”) pod pseudonimom Pablo Neruda. Novo ime, nastalo u čast češkog pesnika Jana Nerude, pratiće ga kroz čitav život a legalizovaće ga zvanično tek 1946. Godine 1923. objavljuje “Crepuscolario”, delo za koje mu priznanje odaju veliki pisci tog doba Alone (Alone), Raul Silva Kastro (Raúl Silva Castro) i Pedro Prado (Pedro Prado). Godinu dana kasnije u editorijalu “Nascimento” naći će se njegovih dvadeset ljubavnih  i jedna očajna pesma u kojima se oseća uticaj modernizma a zahvaljući kojima će steći slavu i van domovine.

pablo neruda1 Ljudi koji su pomerali granice: Pablo Neruda

Od  1925. uređivaće časopis “Caballo de Bastos“. Tri godine kasnije objavljuje dve kraće zbirke poezije i roman, u kojima se najbolje vidi prelaz sa modernizma na avangardu, a to su: “Prstenovi“ (“Anillos”) koja je plod saradnje sa Tomasom Lagosom (Tomás Lagos), “Pokušaj beskonačnog čoveka“  (“Tentativa del hombre infinito”) i  “Stanovnik i njegova nada” (“El habitante y su esperanza”).

Osim književne karijere Pablo Neruda može da se pohvali i izuzetnom diplomatskom karijerom koju započinje 1927. godine a zahvaljujući kojoj će obići svet.  Azija, Evropa i Južna Amerika, na svakom kontinentu ostavio je deo sebe. O njegovim putovanjima pisala je i štampa a argentinski dnevni list “La Nación” krajem dvadesetih objavljivao je njegove  mnogobrojne putopise. Godine 1930, dok je kao konzul boravio na ostrvu Javi, venčaće se sa Holanđankom Marijom Antonitom Agenar (María Antonieta Agenaar). Dve godine kasnije vraća se u rodni Čile ali na kratko, jer će već  1933. postati konzul u Buenos Ajresu, u istom onom gradu u kojem će upoznati  Federika Garsiju Lorku (Federico García Lorca), koji će postati njegov bliski prijatelj.

Iz Argentine stići će u Španiju, gde će se 1934. roditi njegova ćerka Malva Marina a koja će nažalost preminuti sa samo osam godina. U glavnom gradu Španije, u kojem će boraviti od 1934. do 1936, upoznaje pesnike Rafaela Albertija (Rafaele Alberti), Herarda Dijega (Gerardo Diego), Luisa Sernada (Luis Cernado), i još mnoge sa kojima će, zajedno sa Lorkom, biti deo pokreta Generación del 27. Sa svima njima objavljivaće svoje radove u časopisu “Zeleni konj za poeziju” (“Caballo verde para la poesía”) na čijem će se čelu naći 1935.

pablo neruda 1966 Ljudi koji su pomerali granice: Pablo Neruda

Godinu dana kasnije, kada je već buknuo građanski rat u Španiji, ubistvo Nerudinog bliskog prijatelja Lorke promeniće ne samo njegov stil pisanja već u neku ruku i njegov život. Zbog svoje podrške Špancima, čileanske vlasti skinuće Nerudu sa mesta konzula.  U tom periodu nastaje njegova poema “Španija u srcu” (“España en el corazón”), koja će biti deo zbirke “Treći boravak“ (“Tercera residencia”). Ovoga puta njegova poezija jasno se bavi politikom i socijalnim pitanjima.

Pred izbijanje drugog svetskog rata, Narodni front Čilea postaviće Pabla Nerudu na mesto konzula u Parizu, davne 1939, a biće zadužen upravo za španske imigrante, izbeglice kojima će organizovati put za Čile. Po povratku u domovinu pristupiće komunističkoj partiji a godinu dana kasnije već će biti prebačen u Meksiko u kojem će ostati do 1943. Te godine posetiće i  Peru i ostatke svetog grada Inka Maču Pikču kojem će posvetiti poemu “Visine Maču Pikčua” (“Alturas de Machu Picchu”).  Godine 1945. čileanske vlasti postavljaju Nerudu za senatora, a baš te značajne godine dobija  i Nacionalnu Nagradu za književnost.

Kao senator odlučuje da iznese na videlo zloupotrebu vlasti i crne rupe u samom sistemu, što će ga koštati skupo. Prvo proganjan od strane režima a onda biva i prinuđen da zatraži azil u prijateljskoj Argentini. Godine 1949. potražiće spas u Evropi, između ostalog u Italiji i Francuskoj, a i godinu dana kasnije dobiće i Međunarodnu nagradu za mir. Nakon dve godine biće mu dozvoljeno da se vrati na kratko u domovinu koja će mu dodeliti nagradu Staljin za mir.

Godine 1950. Neruda objavljuje zbirku poezije “Opšta pesma“ (“Canto General”), koja se bavi etikom, socijalnim i političkim problemima, a dve godine kasnije izlazi kolekcija “Kapetanovi stihovi” (“Los versos del capitán”). Godine 1954. obradovaće svoje čitaoce zbirkama “Grožđe i vetar” (“Las uvas y el viento”) i “Elementarne ode” (“Odas elementales”). Četiri godine posle pojaviće se zbirka “Estravagario”, koja označava malu promenu u pisanju i povratak ka humoru, nadrealizmu i avangardi.  Godine 1965. Oxford dodeljuje Nerudi titulu doktora honoris causa. A negde baš u tom periodu, tačnije godinu dana kasnije, Pablo Neruda konačno će stati na ludi kamen po drugi put, a izabranica njegovog srca biće Matilde Urutija (Matilde Uruttia), njegova dugogodišnja ljubav još iz mladalačkih dana.

Pesnik ljubavi, čovek koji je proputovao čitav svet, jednog dana dobiće i prvo pravo međunarodno priznanje, koje je zaslužio svojim delima koja i posle toliko decenija ne prestaju da blede. Na njegovu adresu godine 1971. stići će Nobelova nagrada za književnost, koja je na najbolji način zaokružila njegov  dugogodišnji rad. Nobelovoj nagradi prethodila je nominacija za predsednika države, koje se Neruda odrekao u korist Salvadora Aljendea (Salvador Allende), koji će ga  ubrzo nominovati ambasadorom u Parizu. Dve godine kasnije, već ozbiljno bolestan, Neruda se vraća u Čile gde će i umreti 23. septembra 1973, dve nedelje kasnije nakon što je njegov prijatelj svrgnut sa vlasti. Posle njegove smrti, posthumno će biti objavljena i njegova biografija pod naslovom “Priznajem da sam živeo”(“Confieso que he vivido”).

Pravosnažni organi Čilea pristali su nedavno da otvore istragu povodom sumnjivih okolnosti pod kojima je umro čileanski Nobelovac. Već u maju ove godine, njegov lični sekretar  i vozač Manuel Araja (Manuel Araya) izrazio je svoju sumnju da je Pinoče odgovoran za smrt Nobelovca jer mu je Neruda smetao, ali je piščeva fondacija ubrzo negirala Arajine navode. Sudija koji je pristao da otvori Nerudin slučaj kaže da ima moralnu obavezu da istraži smrt poznatog poete, koja se dogodila dve nedelje po državnom udaru, a da li će nova istraga izneti na svetlost dana i novu istinu, ostaje da se vidi.

Dvadeseti vek ostaće upamćen po mnogobrojnim književnim zvezdama koje i dan danas blistavo sjaje na svetskom kulturnom nebu. Na tom istom nebu možete ugledati jednu sjajnu zvezdu koja nam dolazi sa druge strane sveta, iz Čilea u kom se uvek rado sećaju svog Nobelovca. On je Pablo Neruda, pesnik ljubavi i politike, čovek koji nije trpeo nepravdu, koji se borio za istinu a ta ga je borba, kako stvari stoje, vrlo skupo koštala. Uz Nerudu smo se zaljubljivali, sastajali i rastajali, plakali i smejali se. Neruda je uvek tu, negde u nama. Kada se zagledate u nebo, među svim tim blistavim zvezdama dvadesetog veka srešćete i njega. Poetu čiji plamen mudrosti ne prestaje da gori.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.

Editors choice