Volim kada me probudi bat njenih koraka. Evo je, trči uz stepenice. Onda bojažljivo proviri u zamračenu sobu, pa prednjom nogicom odškrine vrata. Priđe krevetu, uhvati zalet, i skoči na dušek. Osećam kako se polako pomera, kako njeno malo telo pravi udubljenja na jorganu. Približava mi se. Traži svoje omiljeno mesto, a ja se trudim da joj olakšam posao. Savijam noge, i čekam je da se ugnezdi kod unutrašnje strane mojih kolena. Gura me, meškolji se, a onda konačno nasloni glavu i zadovoljno uzdahne.

“Gde je najbolja kuca na svetu? Gde je moja ljubičica?”

Znam, smešno je. Po prirodi nisam slatkorečiva, ali sa Đinom, ovakve izjave uvek dođu nekako spontano.

Kada shvati da joj se obraćam, pomeri uši i mrdne repom. Protrese se, poskoči, i u sekundi se nađe na jastuku. Lizne me po nosu, čelu, obrazu. Gadno? Meni nije nimalo.

“Životinja u kući! Pa vi ste načisto poludeli ako kupite psa!”, rekoše oni koji su je ubrzo pustili da vršlja po svim kućnim prostorijama. Oni koji su najnormalnije sedeli na tvrdoj stolici, dok se kućni ljubimac baškario na fotelji ispred televizora. Zaboga, tu joj je udobnije! Kuvali su joj sveže meso gotovo svakodnevno. Ukusnije je, nema šta. Kada su je šetali po oluji, kišobran su uvek nekako više naginjali na njenu stranu, obraćali su joj se baš kao da je malo dete koje samo što ne progovori, i nisu se ljutili kada je piškila po novim tepisima. Pa šta ako je iscepala jastučnicu, i ako je vukla popa za mantiju dok je svetio vodicu za Uskrs? Da nije možda trebalo da je zatvorimo u sobu, da se dodatno istraumira? Svašta!

sl1 Ona je ta!

Da li je moguće ne razmaziti ovakvo stvorenje?

Moja trinaestogodišnja devojčica je stalno čupava jer reži na četku, a amatersko šišanje ne želim ni da pominjem. Jedna noga tanja od druge, šiške nakrivo isečene. Koga briga, najlepša je i tačka! Ipak, priznajem da je pri odabiru psa, vizuelni momenat i kod mene bio presudan. Te ova rasa je lepa, te ova nije. Sada vidim koliko je sve to nebitno. I uvek se nasmejem kada vidim da neko pri kupovini kućnog ljubimca razmišlja o fizičkom izgledu. Objašnjenja ne pomažu, ljubav čini čuda, i radi se o iskustvu koje jednostavno mora lično da se shvati i doživi.

Da li je pametna ili ne, to je već diskutabilno. Ne sluša besmislena naređenja u stilu “sedi” i “lezi”. Međutim, i te kako reaguje na rečenicu “Dođi nešto da ti dam!”. Pa vi procenite sami.

Došlo je vreme za intenzivno maženje. Dok leži na leđima, golicam je po ružičastom stomaku. Pažljivo prelazim prstom preko ožiljka koji se sada samo nazire, i po ko zna koji put shvatam koliko sam srećna što je prošlogodišnja operacija dobro prošla. Sećam se trenutka kada sam ugledala ogroman rez i crne konce  koji su virili na sve strane. Nervirali su je, pokušavala da ih izvadi, a ja sam imala sam onaj grozan osećaj probadanja u želucu.

Te zime sam prvi put osvestila činjenicu da će jednoga dana doći kraj našem druženju. Ne želim da razmišljam o tome, ali ipak, ponekad pomislim da će mi biti lakše ako se pripremim na vreme. Zamislim čitavu scenu, veterinara, suze, histeriju. Ludo, zar ne? Onda se trgnem, isključim odbrambeni mehanizam, i zaključim da je najbolje živeti u sadašnjosti. Igraćemo se mi još dugo, dugo, dugo. Iz sve snage želim da verujem u to.


Vanja Rajić Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.

Editors choice