Putokazi za lepši dan: Đole Balašević

Putokazi za lepši dan: Đole Balašević

Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Pogrešno je doživljavati Balaševića kao muzičara. Prvenstveno on je pomalo šašavi umetnik reči, najverodostojniji hroničar ljubavi i sveta u našem vremenu, srećnik u čijem su vlasništvu neki od najvećih stihova na našim prostorima. Pisano stvaralaštvo ovog Novosađanina možda je i ostalo u senci njegove scenske pojave, ali nikada nije kasno obratiti pažnju na sve ono spektakularno što je sročio. Očaraće vas istovremena običnost i senzacionalnost njegovih pisanija, i ne znam da li je uopšte moguće da neko ostane ravnodušan? Evo sićušnog isečka te pisane reči, uz nadu da će ga neke nadolazeće generacije pronaći u čitankama.

Vidiš? Godine nas obrade različito… Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne, bato… Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu. U tome je tajna. U tome je jedini trik.

Ali ona se katkad tako lepo smeši. Pa mi pet minuta u njenom društvu bude kao da sam dobio na lotou. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hoću tu jednu.

Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke, posvud promašena vrsta… Samo retki nađu retke.

Moja je sreća samo moja stvar. Al’ zato moja tuga, to je već priča druga. To na tvoj račun ide.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše… U ono doba godine kad si ti tu.

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu.

Lako je to sa snovima. Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost.

Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim dobar. Nisam virio u mikroskope, nisam izmišljao lekove protiv retkih bolesti, nisam hteo da uđem u enciklopediju. Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta, ponekad, s njom… I da je volim.

Kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena. Mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik, žena bi stajala uz njega, a ne iza.

Ako te ikad izgubim, obećaj mi jedno. Nećeš se dati nekom šarlatanu što te ne zaslužuje. Pogotovo ne radi to meni u inat. Ako već poželiš terati inat, onda meni u inat budi sretna.

Jer ona je zaista posebna. A ti, ako to ne vidiš, onda je i ne zaslužuješ.

Držali su te u šaci, a ja na dlanu. Velika je razlika u tome.

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci. Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao.

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi. Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan. Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju – siromašan, a nesretan.

Nešto ću ti reći, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane.


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”