Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete pročitati ovde.

Za ljude koji su živeli u 17. veku, natprirodni svet postojao je kao veoma stvaran, opipljiv i vidljiv. Danas takođe postoji praznoverje, verovanje u razne budalaštine, ali zrno sumnje postoji i u onima koji su se sasvim odali ovoj ili onoj čudnovatoj misteriji. Za nas je neophodno da vidimo čudo ili bar čujemo trač, da bismo poverovali u “nešto”. Za ljude onog vremena, Satana je bio stvarni uzrok bolesti, ludila, zle sreće ili prirodne nepogode, a božanska pravda zaista oličena u čekiću sudije, vešalima dželata.

Zbog snage uverenja da je natprirodno izvesno, mnogi su se odavali sitnim obredima koji su, navodno, štitili useve i pomagali u životu. To dodatno oslanjanje na više sile bilo je neophodno čoveku koji je živeo u Novom Svetu punom tajni, u svetu u kome je neprestano pretila glad, smrt, bolest. No, negde krajem 17. veka, u vreme održavanja progona veštica u Salemu i okolini, prevladalo je mišljenje da bele magije i nema, već da su sve vrste vračanja, delo Satane. Iz takve klime, čvrstog uverenja da natprirodno postoji i snage novog verovanja da je natrpirodno nužno i zlo, izrodila se klima koja je pogodovala salemskoj histeriji.

Postoje, međutim, neki politički i lokalni razlozi koji su potpirili vatru spaljivanja veštica. Zbog političkih preokreta u Engleskoj, priliv doseljenika u Novi Svet se smanjio, a došljaci više nisu bili verski fanatici kalvinističkog tipa, kao što je bila izvorna grupa. Da bi sačuvali svoj način života i svoje imanje, preki puritanci živeli su u nekoj vrsti izolacije, sumnjičavi prema svemu što je novo i drugačije. Tako je vremenom nastao dubok jaz između Salemskog Sela (današnji Danvers u Masačusetsu) i Salemskog Grada (današnji Salem).

Svađali su se oko međe, prava na ispašu, sitnih zađevica dođoša i starosedelaca, crkvenih privilegija. Vodu je dodatno zamutio Semjuel Peris (Samuel Parris) koji je posle nekoliko sveštenika koji su pobegli iz Salemskog Sela pristao da bude lokalni sveštenik. Izbio je sukob jer gradska crkvena vlast nije htela da ga ustoliči, a i on je, izgleda, bio nekakav čudak koji je potpirivao svađe umesto da ih smiruje. Kasnije se posvađao sa seljanima, a s obzirom na to da je trač o veštičarenju krenuo iz njegove kuće, nije sasvim nemoguće da posredi nije bio način osvete stanovnicima Salemskog Sela.

Nekoliko godina pre masovne histerije, u Bostonu je obešena En Glouver (Ann Glover), zbog veštičarenja. Mučenu En Kromvel (Oliver Cromwell) zarobili su u Irskoj i prodali u roblje. Muža su joj ubili na Barbadosu, jer nije hteo da se odrekne rimokatoličke vere. U Bostonu je živela sa ćerkom kao pralja u domu Gudvinovih (The Goodwins). Jednog leta, Gudvinovi su izgubili četiri ćerke od bolesti, optužili pralju i obesili je nasred gradskog trga. Sirotica nije mogla ni da se brani, jer nije znala engleski jezik (govorila je maternjim, gelskim). Krunski dokaz da je veštica bilo je to što je na suđenju očenaš recitovala na latinskom. Tek 1988. presuda je osuđena kao nepravedna, a 16. novembar proglašen za Dan Gudi Glover (Goody Glover Day). Ovaj događaj je veoma važan zato što je u potpunosti dokumentovan, a napis je, verovatno, pročitao i gospodin Peris kojeg su isterali iz Salemskog Sela.

Sledeće godine po isterivanju Perisa iz Salemskog Sela, osmogodišnja Ebigejl Vilijems (Abigale Williams) i devetogodišnja Elizabet Peris (Elizabeth Parris) dobijaju neobične napade, viču, bacaju predmete, grče se. Baš kao što je opisano u dokumentu o bostonskom slučaju. Uskoro se devojčicama pridružuje En Putnem Džunior (Ann Putnam Jr.), te još neke devojčice iz Salema. Doktor proglašava boljku napadom veštičarenja. Komšinica Meri Sibli (Mary Sibley) daje sluškinji Perisovih, crnkinji Titubi (Tituba), recept za spravljanje kolača od ražanih pahuljica i mokraće devojčica. Kolač je trebalo dati psu koji će im otkriti ko je veštica. Recept potiče iz staroengleske “bele magije”.

Gradski oci zovu sveštenike u pomoć, a devojčice pokazuju na Titubu, Saru Gud (Sarah Good) i Saru Ozborn (Sarah Osbourne) optužujući ih da su veštice. E, sad. Tituba je rob, Sara Gud je beskućnica pomračenog uma, a Sara Ozborn uticajna žena u suparničkom selu. Putnamovi pritiskaju gradske vlasti koji hapse sve tri optužene. Sve ih ispituju, a Tituba priznaje da je veštica i da priča sa Đavolom, i otkriva dve Sare kao saučesnice. Zanimljivo je da uprkos priznavanju, Tituba nikad nije osuđena niti kažnjena. Provela je neko vreme u pritvoru, pa je puštena.

vestice01 Istorija koju niste učili u školi: Veštice iz Salema

Grafika iz 19. veka, suđenje Meri Valkot

Još tri devojke javljaju se kao navodne žrtve veštičarenja, a Putnamova ćerka optužuje Matu Korej (Martha Corey) za veštičarenje. Marta je bila veoma pobožna i dobra žena, ali racionalna i pomalo povučena od ostatka sela. Nije verovala u besmislice i smatrala je da devojčice lažu. Nije bila svesna stepena histerije koji je vladao i pokušavala je da apeluje na zdrav razum svojih sugrađana. Međutim, na suđenju devojčice su počele da se prave da su pod veštičijim napadom i to je bilo dovoljno da Martu obese. Njen muž je pokušao da je odbrani, ali pošto je odbio da učestvuje u procesu, osuđen je da bude zgnječen kamenjem. Šerif je tražio da se gospodin Korej pokaje, ali ovaj je odbio tražeči još kamenja. Postao je glavni junak drame Artura Milera (Arthur Miller) “Veštice iz Salema” (The Crucible). Korej je živeo dva dana spljeskan između dve daske pritisnute odozgo kamenjem, pa izdahnuo.

Devojčice optužuju i Rebeku Nurs (Rebecca Nourse). Njen jedini greh je bio u tome što su Putnamovi hteli da preotmu imanje Nursovih. Rebeka je bila ljupka bakica od sedamdesetak godina i mnogi su priskočili da je odbrane, svedočeći u njenu korist i potpisujući peticiju za njeno oslobođenje. Međutim, na sudu su priznavali tzv. spektralni dokaz. Ovaj dokaz se sastojao u tome što devojčice “padaju” u trans i viču da ih veštica napada. To je uzeto kao dovoljan dokaz da bakicu Rebeku obese. Desetak godina kasnije, devojčica je priznala da su lažno optužili Rebeku Nurs, ali porodica je već bila rasturena, a imanje su i dalje zadržali Putnamovi. Zamislite tu grozotu. Da vas u smrt i nepravdu oteraju neke balavice koje se krevelje, a što je sud uzeo kao krunski dokaz…

Od suđenja nije pošteđena ni četvorogodišnja Doroti Gud (Dorothy Good) koja srećom nije osuđena, ali jeste pretrpela teške traume tokom boravka u zatvoru, od kojih se kasnije oporavila. Zbog toga što je stala u odbranu Rebeke Nurs, optužena je i Sala Klojs (Sarah Cloyce), sestra Rebekina. Zajedno sa njom pod istragom je i Elizabet Proktor (Elizabeth Proctor), a njen muž Džon (John Proctor) prvi je muškarac optužen za veštičarenje, posle čega je ubrzo i obešen. Njegova krivica poništena je tek (!!!) 1992. godine. Tek kad je obešen, Meri Voren (Mary Warren), sluškinja Proktorovih priznaje da je lažno optužila porodicu poslodavaca. Pod pretnjom, povlači izjavu i pridružuje se tužiteljima.

vestice02 Istorija koju niste učili u školi: Veštice iz Salema

Slika iz 19. veka, scena sa suđenja

Te iste devojčice koje su počele histeriju, optužile su novu turu “veštica”, Ebigejl Hobs (Abigale Hobbs), Meri Voren i Bridžet Bišop (Bridget Bishop). Ebina sestra Deliverans Hobs (Deliverance Hobbs) priznaje veštičarenje. No, zvezda ove histerije je svakako Bridžet koja je i prva pogubljena. Njena krivica bila je u tome što se tri puta udavala, što je bila gazdarica nekoliko krčmi, oblačila se provokativno, govorila otvoreno. Ipak, najveći greh bio joj je što se prezivala isto kao Sara Bišop (Sarah Bishop), žena krčmara iz Salemskog Sela. Tvrdila je da ne poznaje tužioce, ali svejedno je obešena, najviše zbog drskog obraćanja sudu. Pod istragom se našla još jedna sestra Rebeke Nurs, Meri Isti (Mary Easty) koja je obešena naprosto zato što je stala u Rebekinu odbranu.

Devojčice iz Salema optužuju i Džordža Barouza (George Burroughs), bivšeg sveštenika. Premda je sveštenik tečno recitovao očenaš – nešto što je sud uzimao kao oslobađajući dokaz – Džordž je obešen, prevashodno zato što su mu neki ljudi dugovali pare, pa im je pogodovalo da ga obese… Zanimljivo je i to što je Džordž bio veoma snažan, a smatralo se da takva snaga ne dolazi bez đavolove pomoći.

Očenaš nije spasio ni Saru Martin (Sarah Martin) koju su pomahnitali stanovnici Salemskog Sela optužili da je veštica i obesili zato što je bila umešana u ostavinsku raspravu koju seljani nisu hteli da joj prepuste. U smrt su je oterale tri devojčice, kao i mnoge žrtve pre nje. Baš kad je porota bila ubeđena da je Sara nevina, devojčice su počele da se izmotavaju i gađaju Saru rukavicama, što je uzeto kao dovoljan razlog da se udovica Martin pogubi.

Sva strka i frka oko veštica i suđenja odigravala se u Salemskom Selu i bila mahom uperena protiv stanovnika Salemskog Grada. Sudije su bili lokalni magistrati, ali važno je napomenuti da je sve rađeno protivustavno, jer u vreme pomame Masačusets nije imao guvernera. Tek krajem maja 1692. stiže opunomoćeni guverner. No, to nije popravilo stanje, naprotiv. Uspostavljen je zvanični sud i počela su vešanja. Prve žrtve pale su početkom juna. Do kraja oktobra vešanja su bila gotovo svakodnevna, sa kamenovanjima i žrtvama koje su izdahnule u zatvoru. Nekoliko puta razni su pokušavali da opomenu guvernera i sudije da odbace spektralne dokaze (praktično da isključe mahnitanje devojčica) iz dokaznog postupka. Tek kad su sveštenici prihvatili da se bacakanje devojčica izuzme kao dokaz, suđenja su zamrla, a guverner raspustio sud i zabranio progon veštica. Od pedeset dvoje koliko je u tom trenutku bilo u zatvoru, četrdeset devetoro je pušteno zbog odbacivanja spektralnih dokaza.

Ubijeno je pedesetak ljudi, većinom žena. Zbog susedske svađe, sveštenika željnog osvete i nekoliko devojčica koje su pristale da igraju ulogu posednutih. Pobijeni su siromašni, oni koje su stanovnici Salemskog Sela želeli da se reše ili da im otmu imovinu, kao i sve drčne, slobodoumne i razborite žene. Savremenici događaja, retki protivnici ovih progona, nisu imali zamerke na vešanja i progon, već na dokazni postupak koji je bio nedovoljno pouzdan.

Već posle nekoliko godina počela su poništavanja sudskih odluka i pokušaji nadoknade porodicama nastradalih. Godine 1706. glavna progoniteljka vešitca, En Putnem Jr. ponudila je izvinjenje za ulogu koju je imala u progonu veštica. Neki od optuženih nisu bili rehabilitovani sve do kraja 20. veka.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice