Istorija koju niste učili u školi: Volta i Galvani

Istorija koju niste učili u školi: Volta i Galvani

Ovo je priča o sukobu dva velika naučnika. Obojica su bila u pravu, ali je jedan od njih došao do otkrića koje će otvoriti ključeve daljim istraživanjima i dovesti do izuma kojima se i danas koristimo. Posredi je rasprava između Alesandra Volte (Alessandro Guiseppe Antonio Anastasio Gerolamo Umberto Volta) i Luiđija Galvanija (Luigi Aloisio Galvani).

Kraj je osamnaestog veka. Ceo naučni svet je oduševljen elektricitetom, pratećim pojavama i otkrivanjem nove prirodne sile. To je vreme prosvetiteljstva. Vrhunac bitke protiv posledica mračnog srednjeg veka. Vreme u kome se vodila bitka za racionalno razumevanje sveta i potvrđivanje prirodnih nauka. Više nego bila koja druga pojava, elektricitet je ovaploćivao jaz između starog i novog sveta. U doba kad su munje i gromove još vezivali sa Božijim gnevom, Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) postavio je teoriju da je posredi elektricitet, što su dokazali njegovi fanovi u Francuskoj.

No, još nije bilo vreme da se prirodna nauka koju su razvijali i podržavali naučnici (istovremeno vernici i odani crkvi) izvrne i ugine. U Bolonji, gradu koji je pripadao Papskoj državi, živeo je i radio Galvani. Bio je zainteresovan za istraživanje elektriciteta, ali je završio medicinu i bavio se hirurgijom. U vreme kada se naša priča odvija, postavljen je za glavnog anatoma univerziteta u Bolonji i počasnog predavača hirurgije.

U razjedinjenoj Italiji, nedaleko od Galvanija, na jezeru Komo živeo je i radio Alesandro Volta, profesor eksperimentalne fizike na univerzitetu u Paviji, kao podanik Milanskog vojvodstva. Tom državom vladali su Austrijanci, kasnije Francuzi, ali obe sile naklonjene idejama prosvetiteljstva.

voltaigalvani Istorija koju niste učili u školi: Volta i Galvani

Uvaženi protivnici, Volta i Galvani

Galvani je, kao lekar i anatom, bio zainteresovan za elektricitet u medicini i proučavanje uticaja struje na živa bića. Nešto ranije do veoma važnih otkrića došli su britanski naučnici kada je u metropolu britanskog carstva stigla neobična riba – električna raža. Otkriće životinje koja proizvodi struju bilo je fascinantno i dugo zanimalo razne naučnike, pa i Henrija Kavendiša (Henry Cavendish) koji je pokušao da pronikne u tajnu ražinog strujnog udara i odgovori na pitanje zašto ne postoji varnica kao kod “običnih” strujnih udara.

Legenda kaže da je tokom seciranja žabe i opita sa statičkim elektricitetom Galvanijev pomoćnik slučajno skalperom dodirnuo živac. Sevnula je varnica, a kraci mrtve žabe su počeli da se batrgaju. To je navelo Galvanija da oformi opit u kome pušta struju kroz žablji batak, a kasnije i da otkrije da mu za pokretanje krakova nije neophodan izvor energije. Činilo se kao da životinja unutar sebe sadrži elektricitet. Kako je bio vernik i verovao da suština životne energije ne može biti elektricitet, zaključio je da u kracima tj. mišićima postoje zalike elektriciteta. Nazvao ga je životinjski električni fluid i sastavio delo “O životinjskom elektricitetu” (De animali electricitate).

Alesandro Volta bio je prvi koji je ponovio Galvanijeve eksperimente. Međutim, kao izraziti pobornik racionalnog naučnog pristupa nije mogao da svari priču o božanskoj životnoj sili i nekakvom životinjskom bioelektricitetu. Tvrdio je da struja mora da potiče odnekud, a ne iz samih žabljih kraka. S obzirom na to da su naučnici bili veoma pristojni rivali, Volta je pojavu struje koja potiče iz hemijske reakcije nazvao “galvanizam”. Ipak, nije priznao poraz i počeo je eksperimente koji će dokazati da je u pravu.

Već ostarelog Galvanija zadesile su brojne nevolje. Preminula mu je žena, razboleo se, a kao pošten i stidljiv gospodin nije želeo da se dalje upušta u raspravu sa Voltom. Sa druge strane, Alesandro je uporno tražio način da dokaže da je u pravu, ali nije uspeo pre nego što je stari profesor Galvani preminuo.

Volta je naslućivao da struja potiče od sadejstva različitih metala. Činilo mu se da to što je žaba bila okačena o bakarnu žicu, a živac dodirnut čeličnim alatom, mora da znači nešto. Jedan od opita sastojao se od dva novčića (bakarnog i zinkanog), te srebrne kašike. Volti se činilo da može da oseti na jeziku golicanje slično delovanju elektriciteta. Prateći napredovanje drugih naučnika, hemičara i fizičara, Volta je došao na zamisao da postavi bakarnu i zinkanu ploču između krpice natopljenih sumpornom kiselinom (elektrohemijski element). Međutim, struja je i dalje bila slabašna. Stoga je, proučavajući Kavendišove izveštaje o električnoj raži primetio da raža ima mnoštvo komorica u kojima se, možda, stvarala struja. To ga je nadahnulo da naređa mnoštvo tih elemenata i spoji na vrh i dno stuba žice. Kada je liznuo krajeve žica, dobio je “ukus struje”, tj. peckanje.

Volta je smatrao da je time dokazao da struja ne potiče iz žabe ili njenih kraka, već da je ishod sadejstva elemenata. Time je stvorio bateriju i omogućio napredak nauke koja do tada nije imala pouzdan izvor neprestane struje (već se oslanjala na mehaničke, elektrostatičke aparate). Odjednom, naučnici su dobili mašinu koja nije bila delom mehanička, a delom “električna”, već nešto što je proizvodilo struju na “električni” način.

voltapile Istorija koju niste učili u školi: Volta i Galvani

Voltina baterija

Premda Voltina baterija nije bila prva na svetu (postojale su još u drevnoj persiji), svakako je omogućila napredak u istraživanju struje i električnih fenomena. Što se tiče rivalstva sa Galvanijem, nije bio sasvim u pravu. Premda se bioelektricitet još izučava, da nije bilo Galvanijevih zanimanja za struju unutar živih bića danas ne bismo imali praktične aparate kao što su EKG ili EEG.

Zanimljivo je napomenuti da je nedugo posle okončanja velike rasprave između Volte i Galvanija nastala priča o Frankenštajnu. Premda se u knjizi eksplicitno ne pominje oživljavanje čudovišta strujom, pretpostavlja se da je nadahnuće za priču o doktoru Frankenštajnu poteklo od Luiđija Galvanija i njegovog nećaka Đovanija Aldinija (Giovanni Aldini). Đovani je vršio eksperimente na svežim leševima, pušao struju kroz obezglavljena trupla koja su se batrgala, ustajala kao da su živa. Tako da možemo zaključiti da su Volta i Galvani, ne samo doprineli razvoju fizike, hemije, nauke, već i – književnosti.

Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete da nađete ovde.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.