Sreća ponekad ima četiri noge i laje

Sreća ponekad ima četiri noge i laje

Kada su te doneli imala si deset meseci, bila si preplašena, ružnjikava, još uvek golobrada i zvala si se Musa. Bila sam očajna: ličila si na sve, samo ne na jorkširskog terijera, a ime ti nikako nije bilo simpatično. Ubrzo si postala najmilije i najčupavije kučence sa klikerima umesto očiju. Spavala si u mom krevetu, nekada na uzglavlju, nekada pored mojih nogu, sklupčana u krznenu lopticu. Bilo je smešno i dirljivo koliko si mi pratila ritam života. Zajedno smo legale, budile se, jele, šetale, pevale, plakale i smejale se. I reci svakom ko kaže da psi ne umeju da plaču i smeju se da nema pojma.

slika 1 1 Sreća ponekad ima četiri noge i laje

Pas je jedino biće na svetu koje te voli više nego samog sebe

Ti nisi bila običan pas. Više si nekako bila – čovek. Naučila si me koliko je ljubav bezuslovna, velika i oplemenjujuća. Hvala ti što si me volela više od sebe i za sve dragocene trenutke koje je doneo život u kom si ti veselo trčkarala.

Volela si naše svakodnevne ekspedicije i tumaranja po livadama i parkovima. Kada bih te pustila pomahnitalo si trčala ukrug. Nisi baš bila društven pas, mada su Moki i Luna imali privilegiju da ti budu prijatelji. Jedini su uspevali da te zainteresuju za igru sa sopstvenom vrstom.

Sećaš se kada sam te upoznala sa Leom? Simpatije su bile obostrane. Iz vaše ljubavi rodila su se četiri zvrka manja od mog dlana: Bobi, Zara, Dina i Tašei. Bila si požrtvovana majka – nisi ih ostavljala ni na minut i osim mene niko nije smeo da im se približi, a da se ne nađe u životnoj opasnosti.

Bila si kuče slavuj. Jedini pas-sopran u Srbiji. Naše svakodnevne arije zabavljale su komšije i goste u našoj kući, a nekolicina se oprobala i u duetskim vodama sa tobom. Nikada neću zaboraviti kada mi je komšinica sa prvog sprata uputila poruku u kojoj te naziva novom Marijom Kalas.

Sećam se tvoje crvene mašnice – sada je moja. Nisi je volela, ali ja sam uporno pokušavala da od tebe napravim elegantnog terijera, pa si je povremeno ipak ponosno nosila. U jednom od retkih odlazaka kod veterinara, koje smo podjednako mrzele, kritikovao je tvoju suvu dlaku i preporučio šampon koji je bio bar šest puta skuplji od mog. Demonstrativno smo napustile ordinaciju! Koga briga za specijalne šampone i suvu dlaku!? Ti si svakako bila najdražesnije kuče u Beogradu.

Pao je sneg te godine. Kada si ga prvi put videla, nije bilo kraja tvojoj sreći. Skakala si pet metara uvis, nestajala iza belih smetova, a zatim premorena dotrčavala do mene sa njuškicom punom pahulja. Kući su te čekale đakonije. Na tvom meniju preovladavalo je sve – od ćevapa i bureka do eurokrema. Uvek me je oduševljavala neverovatna činjenica da si najviše volela orahe.

Na putu za Grčku sam gorko plakala i svih dvanaest dana jedva čekala da te opet vidim. Vratila sam se, ali ti si bila u ratu sa mnom i trebalo ti je čak tri dana da se odljutiš. Tako je bilo i naredne godine i svaki put kada sam odlazila.

Na kraju si ti otišla, i to zauvek, ali u mom srcu večno će ostati čupava glavica i dva klikera. Ti nisi bila pas, bila si najčistija ljubav. Moje malo lavče, svugde u mom svemu. Sada pored mene leži jedan ogromni, trapavi i neukrotiv ptičar Bobi. Nije nimalo nalik tebi, ali ima isto veliko srce. I pogodi – i on voli orahe i sneg.

slika 2 1 Sreća ponekad ima četiri noge i laje

Ako neko i misli da ne vrediš mnogo, svome psu ti si središte svemira


Stefana Pavlović je kosmopolita, moderna princeza i večiti optimista. Ne može da zamisli dan bez smeha, blagog sarkazma, muzike, prijatelja, Mike Antića, štikli, svog psa i nes kafe. I zna da “samo je jedno potrebno, a to je ljubav.“