Sucker Punch

Sucker Punch

Nestrpljivo sam isčekivao ovaj projekat, pogotova zato što sam fan stvaralaštva reditelja Zeka Šnajdera (Zack Snyder), a i pored toga što me je više nego zanimala realizacija ovako lucidnog koncepta. Ono što je jako važno za razumevanje i generalno prihvatanje ovog projekta jeste neophodno predznanje, da posmtrač zna u šta se upušta, da ne očekuje logički potkovan projekat več omaž na Tolkina, Asimova i Kurosavu spaja sam pop kulturom, sve lepo ukombinovano u jedan donekle urnebesan blokbaster. Iako ovaj projekat plovi na jedrima feminizma, više bih rekao da je okrenut muškoj publici, po načinu na koji su predstavljene glavne akterke, tako da nisam baš siguran da će ženska publika nešto preterano uživati.

Najslabiji faktor ovog filma jeste definitivno sama priča, koja poseduje tri različita nivoa realnosti, koji se vrlo često gube, loši su i bez nekog lagodnog prelaza sklopljeni, tako da će većini posmatrača film delovati prilično dečiji. Priča se centrira oko junakinje po imenu Bejbi Dol, koja posle smrti svoje majke i lošeg ishoda testamenta po njenog očuha biva, zajedno sa sestrom, fizički napadnuta od strane njihovog očuha. Kako bi odbranila sestru, naša protagonistkinja uzima pištolj ali umesto da pogodi svoga očuha ona pogađa svoju sestru, i ubija je. Pokušava da beži, ali je ubrzo policija hvata i uz pomoć podmuklih kanala njenog očuha ona je smeštena u specifičnu mentalnu ustanovu gde na insistiranje glavnog negativca za preporuku lečenja dobija – lobotomiju.

Ovo je prvi nivo realnosti, dok je u drugom sasvim druga priča, Bejbi Dol nam daje uvid u neku vrstu javne kuće, gde ona i njene koleginice služe kao prostitutke. Ovo nije sve, mi zalazimo nivo dublje u um i maštu naše glavne junakinje i dobijamo svet fantastike, epskih borbi i monstruma. Ono što sve ove tri sfere imaju zajedničko jeste potragu za slobodom, za izlazom, i što dublje idemo u podsvest, sekvence i metafore bivaju sve bizarnije i epohalnije.

“Sucker Punch” je sa tehničke strane zbilja impresivan. On poseduje više nego interesantne kadrove, odličnu muzičku pozadinu, fantastične akcione sekvence, urađene potpuno u Šnajderovom stilu (naglo usporavanje i ubrzavanje frejmova tokom sekvenci borbi), kao i njegovu veoma poznatu vizuelnu realizaciju, bogatu fantastičnim nivoima. Ove maestralne kombinacije svetlih i mračnih boja stvaraju tu tako specifičnu atmosferu, i dosta pomažu pri razdvajanju sfera realnosti sa kojima se film frlja.

“Sucker Punch” zbilja ima toliko mnogo toga interesantnog u sebi, ali veliki problem je što uopšte ne funcioniše kao celina. Više stičete utisak da gledate nekolicinu hiperstilizovanih, nasumice naslaganih priča nego konkretan film. Ovaj projekat dosta slabo prolazi pošto su očekivanja zaista ogromna. Ono što zapravo treba uraditi jeste pripremiti se  za filma gde prostodušni likovi, kao što su prostitutke/mentalne pacijentkinje idu na mnoštvo zbilja bizarnih avantura koje obuhvataju zombije, naciste, monstrume i zmajeve, i jedino što treba od filma očekivati jeste hiperstilizovana zabava, udavljenu u preglasnim specijalnim efektima. Ukoliko vas ovako nešto interesuje, verujem da ćete se zabaviti kao što sam ja, ako ne, predlažem da ga preskočite.

Ocena:  7/10


Goran Mirković je filmofil koji podjednako uživa i u ekstremno zanimljivim, i u ekstremno neinteresantnim filmovima, kao i verni pratilac skoro pa svih sitcom-a. Još kao bezbradi klinac obećao je sebi da će se ili on baviti filmom ili film baviti njime. Redovno svoje čitaoce obaveštava o tome “Kakav je film”.

Komentari