Zašto uopšte pravimo planove i dogovore, koje ćemo posle želeti da izbegnemo? Prvo, pravimo ih da bismo izbegli suočavanje sa tim da uopšte ne želimo da ih pravimo – nećemo nekog da uvredimo, da ispadnemo sebični, nezainteresovani, asocijalni… Da izbegnemo sukob koji bi nam donelo odbijanje, da ostavimo sebi vreme i manevarski prostor da se možda predomislimo, ili da možda sebi dopustimo nešto što inače ne bismo. Imamo puno izgovora za pravljenje dogovora u koje ne verujemo. I onda dođe trenutak – i mi znamo da ne možemo da ispunimo dogovor, da ćemo ispaliti. Ponekad smo u stanju da kažemo istinu o tome da nismo bili sigurni ni kad smo pravili dogovor, da smo se nadali da ćemo do trenutka realizacije imati bolji osećaj, ali da se to nije desilo i da prosto ne možemo. A ponekad se bolje osećamo ako pribegnemo laganju. Naši razlozi su naša stvar, nemamo želju nikome da objašnjavamo i priznajemo naša unutrašnja previranja i prelamanja, oko nečega na šta u startu uopšte nismo ni morali da pristanemo. Manje nas je sramota da lažemo, nego da priznamo kako smo bili malodušni, nesigurni, nepošteni. Pa, evo nekih korisnih izgovora koji vam mogu poslužiti kad se sledeći put budete osećali kao g…o zato što se upravo spremate da nekog ispalite.
