“Igre gladi”

“Igre gladi”

Film “Igre gladi” (The Hunger Games) snimljen je po istoimenoj knjizi Suzan Kolins (Suzanne Collins). Nisam je čitao, ali znam da su se o njoj hvalospevno oglasili sve sami majstori savremene američke književnosti kao što su Stiven King (Stephen King) i Stefani Mejer (Stephenie Meyer).

Knjigu su napali čitaoci tvrdeći da je sramni plagijat romana “Bitka Rojal” (Batoru Rowaiaru), Košuna Takamija (Koushun Takami) po kojoj je takođe snimljen film, kultni “Bitka Rojal” (Battle Royale). Suzan se branila da nije čitala Takamija i da je pitala svog agenta da li bi mogla da se upozna s delom, kad su joj već skrenuli pažnju na to da je veoma slično. No, agent je zabranio, navodno želeći da Suzan ostane dosledna svojoj viziji. To nije baš dobronameran savet, jer je više uperen ka tome da izdavačka kuća izbegne tužbu. Nije nemoguće da više pisaca dođe na sličnu, pa i gotovo istu zamisao. Ali zato je neophodno čitati i upoznavati se sa rešenjima koja je neko već iznašao, sa nevoljama koje možda nije prevazišao. U protivnom, nema napretka, nema prave književnosti i umetnosti, nema ispravljanja grešaka predaka, već se sve vrti ukrug. Takami je bio pravi džentlmen, pa je stao u odbranu Suzan Kolins. “Svaki roman donosi nešto novo, te ako čitaoci nađu nešto za sebe u knjizi, to je sve čemu pisac može da se nada”, izjavio je Takami. Knjigu su poredili i sa pričom “Lutrija” (The Lottery) Širli Džekson (Shirley Jackson), ali to je već preterivanje, jer “Igre gladi” je jeftina zabava, a delo Džeksonove jedno od najznačajnijih u istoriji američke književnosti.

E, ali s filmom je malo drugačije.

Ako Suzan nije čitala Takamija, to nije veliki greh. Ali u vaskolikoj kinematografiji na prste se mogu nabrojati značajna dela koja sadrže sve ono što donosi fim “Igre gladi”. Pre svega, greh je ako se nisu upoznali sa filmom “Bitka Rojal”, koji je vrhunac naučnofantastične distopije koja je osvrt na žanr rijaliti-televizije, a deluje kao da nisu gledali ni film “Trkač” (Running Man), snimljen po priči Stivena Kinga. To da je autorka učestvovala u izradi scenarija, takođe je sumnjiva rabota. Ishod je predugačak film lošeg ritma, sa mnogo propusta, sa dobrom glumačkom ekipom i produkcijom, ali to je izgleda krajnji domet Holivuda danas.

hunger01 Igre gladi

Ovo levo je dekadentna moda Prestonice, a ovo desno je čedna Dženi

Stiče se utisak da bi “Igre gladi” bio mnogo bolja TV serija, nego što je film. Da bi nam preneli događaje iz knjige, prvih sat i po gledamo histerično smenjivanje scena koje nemaju mnogo smisla u pogledu doprinosa građenja atmosfere ili uspostavljanja likova. U tom prvom delu, koji predugo traje, film se oslanja na vizuelne efekte i naglašene melodramske klišee. Na koncu, istina, doznajemo otprilike šta se dešava i koji je zaplet, ali sa toliko rupa i propusta, da se pitam zašto to nisu lepo spakovali u jednu sezonu serije, umesto što nas gnjave jednoiposatnom histerijom ništavila. Akcioni film? Ne, u prve 3/4 “Igre gladi” su zbrkana melodrama veoma tankih motivacijskih linija.

U tom delu film nam prikazuje plačna lica junaka, naivnu ljupkost Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence), koja deluje pomalo buckasto za nekog ko gladuje i primoran je da se bori za goli opstanak. Dizajn filma pravi oštru razliku između mode četrdesetih i pedesetih (kako se oblače siromasi iz Okruga 12), retro-scifi uniformi “zle” i “tiranske” centralne vlade u Prestonici (Capitol) i hiperboliranih kreacija koje spajaju glamur visoke mode sa frizurama iz baroka i odećom u stilu… čega? Dvadesetih? Osamdesetih? Mislim da je to stvarno jeftin način da se prikažu društvene razlike, način koji potpuno prenebregava postojanje globalizacije, te čini da film deluje krajnje naivno – premda nas skupocena produkcija na svakom koraku uverava da je sve vrlo brižljivo smišljeno. Zašto neko nije odgledao, na primer, “Peti element” (Fifth Element) i video remek-delo mode i dizajna na filmu, te načina na koji se kroz taj oblik vizuelnog može pripovedati? Ne, ne, ne. “Igre gladi” su kičerica kao takva. Skupo i jeftino, jeftinost zamisli i skupoća materijala. Prva lopta. Pri tome, ne znam za koga su uopšte pravili taj mišmaš, jer tinejdžeri i tinejdžerke kojima se film, navodno, obraća svakako nisu upoznati sa citatima na koje poziva kroj policijskih uniformi (u stilu sci-fi filmova šezdesetih). Pitam se da li su oni to hteli da podvale mladoj publici? Da guraju taj neki retro stil kao zalog kredibliteta (good old times?). Sramota!

hunger02 Igre gladi

Hemsvorta ćete videti u tri i po scene i na kraju ga ona, u suštini, ispali

Sledi akcioni deo filma u kome se ti neki izabrani biju međusobno, a istovremeno ih iz kontrolne prostorije (a la “Trumanov šou”) režija gnjavi raznim preprekama koje se stvaraju ni iz čega. Ah… to je, kao, poruka da je TV svemoguća? Oh, nismo to znali. Baš lepo. Hvala što nas obrazujete. Elem, ni u ovom akcionom delu nema mnogo akcije. Uglavnom glavna junakinja upada u razne nevolje i uglavnom ih rešava uz pomoć sa strane (dobija lekove od sponzora), uz pomoć slučajnih prolaznika (mislim da joj spasu život bar tri-četiri puta, a uopšte nije jasno zašto). Između maglovitih scena jurnjave uz malo borbene koreografije opet imamo melodramu. Taj neki tip, ona se zaljubi (?!) i onda je u tome glavna fora i plaču i pomažu jedno drugom, a onda narod koji to gleda pobesni i digne revoluciju.

Uh, ovaj deo mi je bio baš gadan. Neko ga je uporedio sa pokretom “Occupy Wallstreet”. Goloruki narod, popaljen televizijskim događajima pali kontejnere i nasrće na stražare, ali se brzo smiri kad glavna junakinja i njen dečko dobiju lekove. Ne znam šta je gore, da li opasno naivan prikaz građanskih nemira ili beslovesnost o tome kako i zašto nastaju radnički ili narodni protesti. No, dobro, kako očekivati od dekadentne kapitalističke mašinerije da zaista kritikuje dekadentnu kapitalističku mašineriju. U svakom slučaju, odjednom je ceo taj rijaliti šou velika opasnost za sistem. To je kao kad bi neko rekao da je jutarnji program potencijalna opasnost za državu. Ne kažem da ne može da bude, ali to što neka tamo klinka zapreti da će da pojede borovnice ako je ne proglase za pobednika, teško da može da se računa u ozbiljnu političku pretnju. Ili je skrivena poruka filma da tiranija i nije tako strašna, eto malo ih zatreseš i oni odmah ispune sve želje.

No, da se vratim ja na film. Šta smo gledali? Gledali smo sat i po neubedljivu melodramu u kojoj je najbolji deo to što Dženifer izgleda šuntavo po superstandardima koje nam svekolika industrija zabave nudi. Znate onaj fazon, ružna riba na televiziji je zapravo prelepa, a prelepa riba na televiziji je uglavnom plastificirana i fotošopovana. Dakle, Dženi ima ljupkost “obične” devojke i krupne okice i te buckaste obraščiće koji u krupnom kadru deluju kao oličenje čednosti i pravde (dakle, prevara je to da je akciona heroina, ona je prenaduvana mučenica, žene čuvajte se kad vas Holivud uzdiže i slavi). Onda sledi malo naivne jurnjave po šumi. Tu i tamo neko pogine i nešto eksplodira. Onda se Donald Saterlend (Donald Sutherland) koji igra predsednika malo duri i na kraju idu kuću kao pobednici. E, da, za kraj poslastica. Glavna junakinja ne može da se odluči da li voli mladića s kojim je odrasla i s kojim želi da pobegne daleko i živi u šumi ili voli kretena koji ju je gađao zagorelim hlebom, a onda izdao, pa potom malo pomagao, izložio smrtnoj opasnosti i na kraju je još morala da ga spasava u poslednjim minutima filma. Gde je stigla da ga zavoli, boktepita, možda kad joj je rekao da je uvek sanjao o njoj i da je smrtno zaljubljen od davnina. Aha, poruka filma je: nek’ vas lažu, to će na kraju da ispadne super. Drage dame, ako ste i vi lakome na komplimente, bolje bi vam bilo da se opametite, nego što gledate glupave filmove kao što je ovaj.

hunger03 Igre gladi

Nova Jovanka Orelanka, prva prava akciona junakinja... mislim da lažu

Ovako mogu do sutra. Svaka tvrdnja kritike koja se pohvalno izražava o filmu, nafurana je laž. Sve što je pisac hteo da kaže, nije istina. Navodi da su joj uzori Tezej i rimski gladijatori. Ništa od toga nema u filmu. Ima mlaka i jeftina limunada koja udara na osećanja poput dobro producirane sapunice. Jer ovaj film to i jeste. Skupocena sapunica.

A zanimljivo, gledao sam posle ovog filma “Public Enemies”, krimi-dramu iz 2009. sa Džonijem Depom (Johnny Depp) i Marion Kotijar (Marion Cotillard). I u stvari to je domet Holivuda danas. Laka i bezumna lirizovana biografija sa plitkom glumom što i nije tako važno jer na kraju se sve završi u tonu visoke melodrame. Čim pomole nos u nešto što je dublje, u nešto što je umetnički složenije, u nešto što želi da napravi pomak – padnu na dupe i samo monstruozna mašinerija novca održava ih na površini.

Iskreno, čak je i Sumrak saga (Twilight) bolji serijal od ovih gladnih igara. Ne preporučujem.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.